Волех одувек ветровите стене,
где камење из језгра свуд по небу пршти,
знају то душе што спознаше мене,
кад се због неправде Света стена мршти!

Ту битисах на највишем крају
на оштрој ивици увек сањам будна
поглед у срж сече сваку срж у Наву
кад без речи прођем кроз та врата чудна!

Али душе никако од круга да се вину
већ се увек врте у пакленој тами
немају слободу,  затрли истину
уче друге ономе што не знају ни сами!

Бол се сеје свуда, бол душа што плачу
и затрова Јав сам од силине гнева
тада Перун посла орлове на мачу
из своје суштине да преко њих сева!

Развеја се камење са највише стене
Јав се спусти у Нав, над дверима Сјаја
и спусти се Светло свeмир да покрене
и да вечно сија сјајем свог без-краја!