Дешава се,

да изненада,

и наједном,

изиђем из стварности овога света,

изиђем из себе,

изиђем из свог бића и суштаства,

и, утонем у дубоко тиховање,

сневање,

сањарење и снатрење…

Тада посве заборавим:

ко сам,

где сам,

чији сам,

одакле сам пошао,

куда и зашто идем…

У таквим тренуцима

осећам праисконо, космичко,

звездано и божанско блаженство;

осећам да сам нико и ништа,

да сам никоји и ничији,

да нисам ни важан ни битан,

да сам свуда и нигде,

да ме има и нема у исти мах,

да сам само чуло вида и слуха,

да сам облак и ветар,

да сам дубока тишина

и дух који лебди

над световима

и звезданим јатима…