Марија Илић: УНИВЕРЗАЛНА СЛОБОДА ПАПЕРЈАСТИХ ГРУДИ
Станујем међу сивим и црним гудурама
што заклањају ширину неба,
пуштајући да сноп светла очисти ћошкове времена
у ком потапам перо у мастилу
и формирам лик човека
што са бисерима радости око врата
шутира лопту деструктивног материјала
по камењарима прошлости.
Причам бајку деци о лету што долази
кад се тамни облаци уздигну са опустеле земље
и пусте словенске очи да сјаје зрацима Бога
што уцртава наду
у запустела срца паперјастих груди.
Певам са травом о панславенском петлу
што затворен лежи и чека буђење свог рода,
па да поносно закукуриче пред зору
изнад Србаљске земље
и отера демоне западних друмова
што нам грле младе деве по шумама
и бестидно миришу на њихову свилу
поцепану додиром камена.
Фигура божице и бога на храстовој кори
шапуће истину у запису
да смо настали из пене три мора
што у срцу земље шуме
и дају нам корак да раширимо згрчене руке
и препустимо се вечној слободи бистре воде
уз Велесов осмех топлине.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 