Марко С. Марковић: ГРУЖИ
Дођох ти опет, мајко,
још јутрос, прије кише,
на обале твоје да слушам птице,
и замишљам шум старе воденице,
које већ одавно нема више.
Дођох ти опет, родитељко,
да легнем међу врбаке твоје,
млад, а стар од живота,
да питам шта је моја грехота,
да заплачемо заједно, обоје.
Дођох ти опет, водо,
непосвећена светитељко,
одувек жељан мириса твога,
да се помолим, срца искренога,
заједно с’ тобом, житохранитељко.
Дођох ти опет, грешнице,
најдражи роде, стопут опевани,
да те питам- толико могу,
шта је скривило Свевишњем Богу,
оно чобанче што однесе лани?
Дођох ти опет, моја Гружо,
јер све је мање оних што ме знају…
Да ми к’о и увек будеш лек,
и да поздравиш оне, што одоше заувек…
Кад запловиш тамо, негде ка бескрају.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 