Радост је радно стање свесног човека

Сви возачи знају да код аута, када окрену кључ, када мотор почне да ради, постоји чист звук–така-така-така-така. Механичар је тада задовољан и каже да мотор добро ради, да је постигао најбоље радно стање. Права аналогија би била да се звук мотора упоређује са правим радним стањем човека. Радост је високо нулто стање код човека, када је он у доброј психофизичкој снази и смиреној емоцији, а то је снажна – нормална позиција за стварање, вођење честитог живота у пуној свести, и за напредак на жељеном путу. Када човека гуши у подручју срца, када нема јасно изражавање и када су се у њему осилили страхови, далеко је од радости – така-така

 

Да би човек увек имао радост у срцу као “радно“ или нормално стање, неопходно је да свесно ради у смеру праве унутарње повезаности по принципу старешинства, по поставци Јединога Бога, извора свега постојећег, извора Знања. Бог, кога можемо замислити као сјајну сверу, најпре је створио душу, која је “непокретна“ и у њу улио Знање. Због тога се каже да је Бог нама већ све дао. Душа је створила дух, а он свест, а свест је створила тело. Дух је покретан, радилица између душе и свести и обратно. То је пет свера постојања и деловања. Наравно Бог Творац је увек и у свакој ситуацији ту.

Јединог Бога, Душу, Дух, Свест и Тело можемо замислити као пет светлосних информационих свера. Дејство иде од Бога ка Телу и обратно. Циљ је да се непрекидно подиже свест појединца и свест целокупне Заједнице… Технологије и философија деловања ових свера дати су у Учењу о Богу, Учењу о вечном развоју и спасењу света, Учењу о вечном животу и другим учењима које је поставио Др Григорије Грабавој. Ова учења, која пракса потврђује, наша душа препознаје као истинита, а многа досадашња владајућа знања из науке, технике, медицине, психологије, посебно религије, итд – отпадају, и биће постављена, већ се постављају, на нове основе.

 

Када је у питању психологија болести, веза између начина размишљања и болести која се показује на неком делу тела, наука и пракса су дале доста добра ојашњења. И дошло се до чврстог закључка да је неопходно лечити узрок да би се излечиле последице које се изражавају на телу. У пракси то није спроведено у довољној мери, још се највећма лечи алопатски – лек за оболели орган, и, јасно је, излечење се не може извести до краја, или се болест премести на други орган или судбину. Појаву болести неки аутори објашњавају као сукоб личности и душе. Ту нема сукоба, има незнања како се живот испољава, и постоји недостатак знања како се повезати са Творцем, Његовом душом, духом, свешћу или телом, и како се повезати са сопственом душом, духом, свешћу и телом.

 

Сопствени развој убрзава свакодневна медитација, концентрација и свакодневна пракса Свеспасења – зажелети из срца свем постојању да се непрекидно и складно развија и да све буде спасено по Норми Творца.