И данас сам изишао у вилинске гајеве.

Дувао је благ ветар са Црвене горе преко Вршачког горја, и ја сам имао осећај, да у моћним крошњама дрвета, на ветровим гајдама, флаутама и свиралама, свирају вилењаци и виле.

Шетао сам стазама по којима је вејало жуто и румено лишће.

Потом сам седео на клупи испод столетних храстова, и тиховао.

Без тиховања не могу да живим.

Без тиховања нема ни смирења у срцу и души.

Без тиховања нема ни знања, ни мудрости, ни љубави, ни доброте, ни стварања.

Ми, плави вилњаци, напросто, не можемо да опстанемо у овоме свету без тиховања.

Док сам тиховао и сневао, ветар је купао и чистио моју ауру, купао и чистио моје унутарње биће, купао и чистио моју душу, купао и чистио моје суштаство…

Кроза ме су, у том тихујућем и сневајућем стању, све време струјали радост, милина и блаженство…

Био сам лаган и прозрачан, као да сам у плаветним висинама, међу сунцима и звездама…