Зађем у наше сене
и мир се јави:
и у трави ко на небу!
Стабла ми се одвише склањају.
урањају у облаке нада мном.
Да ме пут до људи не води,
пружила бих вам руке,
о стабла, занавек.
До њих ми пут
узалудан.