Песник мора да бруси сваки стих,

сваку реч,

да одбацује све што је сувишно.

Песник мора да узраста у Стваралачком Духу,

мора да тражи и призива речи-чуднице и речи-живодајнице,

речи које собом носе чудесну стваралачку енергију.

Песник не сме да користи обичне речи,

јер нема право на обичне речи!

Песник мора да проналази речи које користе Богови,

а не речи које казују људи.

Свака реч у песми

мора да исијава

божанску стваралачку Светлост Вечног Живота.

Ако се песнику догоди песма од тридесет стихова,

нека се потруди да ту песму сажме и згусне у десет,

у пет стихова,

да је, по могућству,

сажме у три стиха!

Што мање стихова,

што мање речи,

то песма бива све снажнија,

све силнија,

све моћнија,

све лепша.

Песник мора још у овоме животу,

да се припрема за разговор са Боговима,

за разговор са Створитељем,

а са Створитељем и Боговима разговара се шкрто,

са што мање речи а са што више тишине,

и свака реч у разговору са Боговима и Створитељем

мора да има исцељујуће и живодајно дејство.