Србска слава  – Један од најлепших, али и најтајинственијих обичаја у Срба је слављење славе или слава. Тих дана влада тихо узбуђење у домовима слављеника. Укућани се труде да све буде чисто, куће се крече, перу прозори, чисте дворишта, пале тамјан и свећа. И сви су слављенички узбуђени, радосни и радосно ће дочекати госте. Домаћин ће изаћи напред и поздравити се са гостима загрљајем, преко левог и преко десног рамена и са сваким гостом разменити енергију срца. То исто ће урадити и његова жена и остала чељад из његове породице. Разговор је уљудан, миран, тих. Молитвом и пригодном беседом одаје се пошта свецу заштитнику дома. Онда почиње ручак. Сви узимају по парче колача које је свештеник тога јутра благословио. Пије се ракијица, у Тијању је то тијањица – визија давалица, наздрави. Неко касније пије црно или бело вино или сок. Понеко буде надахнут и запева народну песму –лечилицу, или неку духовну песму, други прихвате. Све протиче радосно, без неартикулисане галаме, свима су срца отворена.Тако изгледа нормална савремена слава у јудео-хришћанству које се сада зове православна вера.

Слава у Срба, Аријеваца, много је старија од хришћанства. Она је постојала и на Дарији, нашој прапостојбини на Мидгард земљи. Била је то општа народна светковина… После рата са Кошћејима и потопа Дарије слава је пренета у просторе где су се преживели иселили. Највећи центар културе и свих знања био је у Беловодју, где се данас налази град Омск. Изграђени су велелепни храмови, а знање су преносили првосвештеници. Они су имали огромно знање јер су се много година школовали и прошли јако тешке иницијације. Они су пренели знање Дравидима (Индија), потом Египћанима, итд. Но, то је сасма друга прича. Постојала су општа народна славља одређених дана у Беловодју и у другим већим местима. Ово се дешавало пре око 110 хиљада година.

Шта је покренуло ова народна славља на Дарији, а потом у Беловодју и другим местима, и ко је њихов покретач? Покретачи су били веома просветљени појединци, бели волхови, јерарси, ведуни…, који су имали чиста срца, огромно знање, силне моћи, и моћи владања моћима. Они су у својим визијама, у мери своје чистоте, видели Јединога Бога, и опијени виђењем нису могли ни реч да изговоре. За такво виђење, такво усхићење, такво созерцање, не постоје речи које би то описале. Њихова душа је славила и певала краснопојке Слави Извора свега постојећег. Они су касније своје виђење представљали народу кроз слике елементарних радости – рађајуће Сунце, прекрасна дуга, фонтане светлости, деце занесене игром, птицама у певу и лету, песмом и свирком, церемонијама поштовања сили Стварања. Тим представама дочаравали су своје виђење Бога и успевали да тај дух усаде у све слављенике. У великим сеобама које су уследиле није се код Срба изгубило генетско сећање на славља. Постепено су за заштитнике дома узимали реалне духовне прваке – свеце, призивали их одређеног дана и славили. Перун је код многих био најомиљенија личност.

Када је уведено хришћанство Срби, једини од Аријевских народа, су наставили да славе. За свеце подметнуте су друге личности које, у многим случајевима, никада нису постојале. Стога је важно коме се обраћамо, коме енергију дајемо, и коме се Богу молимо. У нашим душама и у елементу Акаша све је записано. Проучавајмо Веде, повежимо се својом душом, уђимо у трезоре Акаше…, призивајмо Славу Извора свега постојећег.