Поезија се не чита с разумевањем, већ са осећањем.

Поезију не треба разумети, него осетити и доживети.

Није важно шта је песник хтео да каже, важно је шта си ти осетио и доживео док си читао песму.

Јер, песник није смишљао шта ће да каже, већ је само извршавао заповести срца и душе, заповести богиња и вила.

Песник је напросто певао, не размишљајући о томе шта пева, него коме пева!

Песнику је битније то коме од онога шта!

Поезија није ствар ума и главе.

Поезија се рађа у срцу и души, и предаје се срцу и души.

Језик поезије није за разумевање главом и умом.

Језик поезије је с ону страну језика.

Поезија је мета-језик, језик иза језика.

У поезији нема људске логике, но мета-логике, једне више космичке и божанске логике.

Поезија се не ствара да би је разумели људи, већ да би је осетили и доживели богови у људима, богови у нама.

Зато поезију и не ствара свако, већ само они који су повезани са богињама и вилама.