Буктало је лето сред винограда,

умила роса земљи лице,

у рат су позвали Милорада

да родној груди брани границе.

 Проклета је судбина нас сељака –

рече Милорад и задену за блузу

круницу мака.

 

Сељака зову само у рат и на кулук,

остадоше ми у балканским отац и брат,

а бојим се, ратоваће и унук.

Није ми жао да изгубим главу,

ни што нећу пробати грожђе,

жао ми што не научих сина Саву

како се побија и поплиће прошће.

 

Ноћ је била априлска, плава,

у ваздуху мирис свеће воштанице,

у рат су позвали и Сава,

опет над Србијом лете злосутнице.

 

Ове су руке сељачке створене

само за пушку и мотику,

помисли Саво и пође

да не окаља образ и очеву слику.

 

Није ми жао младости, ни родне куће,

ни расцвалих шљивика у априлско свачуће;

жао ми што не научих сина Милоша, једино дете,

како се котобањ од врбовог прућа плете.

 

Растао Милош без оца и деде,

свака му мука падала на плећа,

мотиком је крчио пут из беде,

а несрећу увек прати несрећа.

 

Орао Милош њиву крај потока,

небо беше спустило веђе,

побеже му сребрна птица из ока –

уби га комшија због међе!

 

Поломише се крила, осуши се корење,

тужно сави врба олистало пруће,

заплакаше слике уклесане у камење,

погибе и последње мушко из куће.

 

Није ми жао прошћа,

нити котобања од врбовог прућа,

жао ми због те међе,

због ње се затвори кућа.