Ходам лагано стазама Прамајки и Прабака

Пролазим путе искона ко и оне некада.

Милујем дрвета Род сваки, румени и зрели,

Драга  травка свака -знам – биљка је исцелитељка;

Знам да садила их давно једном једна Прамајка.

Гледало је небо плаво и тма облака белих

Вековима бајку –данас –  као оне радим ја!

Милујем изворе,  молитве пред њима говорим

Вода жива и света, нека тече без престанка.

Надлећу ме птице као некада њих – и поје

Песме Праискона уз драги хук ветрова, мили;

И видим – те жене –  градитељке домова – стоје

И машу нараштају будућему, певају му:

Љубав уткајте чеда, у животе што живите,

Волите, као ми што волимо и сада вас све

Љубав у срца засадите,  од таме  браните.

Постеље од звезда сјаја и колевке,  чувајте

Стрелом срца, мачем душе и љубављу безкраја.

Ми Род смо Један и Једини  –  Род   Златнога Ирија!