(Необичан, дирљив текст о Тесли.)

Тесла је често био предмет митских прича. Неке су настале још током Теслиног живота, али највећи део је настао касније и углавном се односи на његово «тајно оружје» и учешће у строго поверљивим експериментима америчке војске. Тек скоро смо први пут чули и причу о његовом чудесном излечењу у фрушкогорском манастиру Шишатовац. Мада смо недавно посетили манастир и у разговору са оцем Фотијем, старешином и данас јединим становником манастира, покушали да је проверимо, открили смо да материјални докази највероватније нису сачувани.

Наводно, у време када је Тесла озбиљно оболео од колере – чак толико озбиљно да су родитељи изгубли наду да ће се опоравити – отац Милутин је посетио манастир, на позив једног њиховог рођака који је ту службовао, и после вишедневних молитви вратио се кући са чудотворном водом из извора манастира и тако помогао да се Никола потпуно опорави.

Велика је вероватноћа да је прича истинита. Наиме, у то време су око манастира живели Теслини рођаци. Између два рата је у Шишатовцу службовао и архимандрит Петроније Трбојевић, син Ангелине, Теслине рођене сестре. Његова спомен плоча се и данас налази на манстирском гробљу. Манастир је миниран, доласком Немаца, 1941. године. Тада је изгорео и већи део докумената манастира међу којима је вероватно било и записа који би потврдили ову причу. Део сачуваних докумената је пренет у архиву Матице српске, у Новом Саду, а да ли су међу њима и писма која би посведочила о Теслином чудесном исцељењу, још увек не знамо. Митску и добрим делом поетску визију овог догађаја, налазимо у једној књизи о историји манастира. Тај митски део приче о Тесли преносимо готово у целини:

 

Теслино магично око

 

«У срцу ми и данас живе бројни одјеци митских прича, као тајна археологија моје душе, које су постале нераскидиви део мога бића.

Међу свим тим причама једна од најлепших и најдрагоценијих је мит о рађању Теслине беле голубице манастира Шишатовца. Ова прича одводи нас у свет космичких тајни које су чуване тамо негде између неба и земље. Она ће нас вратити у време које памти говор свете земље, моћи Богородичине воде и космичког ума великог научника Николе Тесле, владара муње, грома и светлости. Био је то човек, геније који је својим тајним проналаском универзалног оружја могао у тренутку уништити читав свет, а постао је симбол, научник-војник, чувар мира, а све захваљујући задобијеној божанској, заштитној моћи шишатовачке беле голубице.

Прича о шишатовачкој белој голубици почиње у Лици, родном месту Николе Тесле.

 

У пространој белој соби разливала се сунчева светлост са великог зеленог прозора, падајући на болесничку постељу, на којој је лежао Никола Тесла, већ месецима болестан од колере. Болесник јс био исцрпљен, врло често падао у несвест, а сваким даном болест га је све више и више обузимала и изгледало је да ће умрети.

Теслин отац Милутин, свештеник, и мати даноноћно су се молили Господу за оздрављење Николино.

“Кад оздрави”, говорио је отац Милутин,” постаће свештеник и служиће Богу и народу”. Није то била обична жеља Николиних родитеља него напросто завет, још од тренутка када се Никола родио, отац је донео одлуку да син крене његовим стопама и постане свештеник. Дани су пролазили, а Никола није оздравио. Болест је била све јача и јача, чак и од очеве молитве и жеље да постане свештеник.

Сам Тесла није желео да оздрави. Он није желео да постане свештеник, за њега би то значило одрећи се снова,  живота, његова жеља је била да студира технику. Била је то жеља чувана у дубини душе, као у тајном сефу, за коју отац Милутин није марио. Болест је сваким даном све више напредовала. Изгледало је да ће Никола умрети. Отац у очајању пише писмо свом рођаку Ираклију, који беше калуђер у манастиру Шишатовцу.

“…Брате Ираклије, моли Господа у светом манастиру Шишатовцу за оздрављење мога сина Николе. Осећам се немоћно изгубљено и несрећно, у страху не знам шта да предузмем. Можда ће ваше молитве упућене Господу, у манастиру Шишатовцу, тој вековној светињи посвећеној рађању Богородице, о којој си ми раније писао, помоћи и мом болесном сину…”

После извесног времена стигао је одговор од калуђера Ираклија.

 

“… У светом Шишатовачком манастиру игуман и свикалуђери даноноћно се моле Богу за оздрављење Николино. Од тебе, Милутине, очекујемо да дођеш по свету Богородичину воду која има моћ чудотворногоздрављења болесних и да нам се придружиш удуготајним молитвама Господу”.

Милутин није губио време, крену одмах на пут који трајаше данима. После дугог путовања, обузет бижним мислима, закорачи у Шишатовачку светињу, а пред његовим очима указа се велелепна грађевина, утонула у небеско плаветнило.

Пред светињом Милутин осети треперење душе, срце му се испуни усхићењем од прилива неке Божанске мистичне моћи.У порти под отвореним небом виде калуђере у молитви и придружи им се.

Ту у Шишатовачком манастиру проведе Милутин међу калуђерима неко време, углавном у дугим молитвама Господу Исусу Христу и Богомајци, за опрост греха и оздрављење сина.

Дође дан када треба да се опрости и врати у Лику болесном сину и однесе му Богородичину воду. Те последње вечери утонуше у молитву Милутин, игуман и сви калуђери манастирски. Молитва ће трајати читаве ноћи, а у зору ће Милутин добити од игумана благослов за пут и свету Богородичину воду.

Звездана небеса над манастиром сијала су се те последње вечери као очи Васељене, упијајући моленије које допираше из тужних срца који мољаше за Николин живот. Те судбоносне ноћи показаше се многе страшне слике над манастиром. Изненада завладаше те ноћи неке тајне, непознате силе пред којима би обичан човек устукнуо у немоћи и страху.

Тиха звездана ноћ обасјана месецом, пред тим непознатим силама, у тренутку претвори се у ноћ мрака и таме. Ветар поче да дува снажно у ковитлац, фијучући и навлачећи отежале тамне облаке који су претили злослутно над манастиром. Из мрачних небеса калуђере запљусну хладноћа и запрети им као да се сенка смрти спустила над њима.

Игуман, калуђери и свештеник Милутин утонуше у још дубљу молитву. Осташе непомични и изгледаше као клечеће статуе које опколи непозната сила зла. Муње су парале небеса, на десетине одједном, спуштајући се до земље, претећи да запале огњем смрти сав живот на земљи. Грмљавина и пуцњи громова над манастиром створише урлик као да пуцају топови у небесима. Киша ношена ветром, ударала је снажно о поплочану порту.

Одједном, та снажна претећа небеса се отворише, а из мрачних облака засија бела млечна светлост, разливајући се по порти и калуђерима, чија срца посташе весела и они јасно у светлу видеше белу голубицу како мирно лети над њиховим главама, сијајући благом беличастом светлошћу, обасјавајући небеса, манастир и калуђере, показујући се моћно као светлост света, као да је упаљено на хиљаде свећа.

Сви осетише савршенство мира и прилив божанске моћи која им поче обузимати душу. Беху то први тренуци тек рођене беле енергетске голубице Николе Тесле, која му донесе не само оздрављење него и нови живот. Тесла је много година после тог шишатовачког догађаја умео да каже:

”То је тренутак када сам се поново родио”.

Бела, научна голубица, божански дар манастира Шишатовца, одлете болесном Тесли у далеку Лику, а на небесима оста сјај беличасте светлости. У манастирској порти, у дубокој молитви и захвални Богу, остали су Милутин, калуђери и игуман све до јутра.

Рано ујутру Милутин доби благослов од игумана, свету Богородичину воду и крену на пут. Кад дође кући, у далеку Лику, затече сина у болесничкој постељи, али очи му беху сада отворене и сјајне и искрише неком чудном светлошћу. Оца то обрадује, помоли се Господу, прекрсти себе и сина и прели свету Богородичину воду по болесничком лицу.

У том тренутку соба се засија као да се сунце преселило у њу. Никола се подиже из постеље и гледаше у правцу светлеће беле голубице која сијаше на зеленом прозору, разливајући светлосно блаженство. Никола усхићен призором, проговори :

 ”Оче, ја бих оздравио ако би ми ти дозволио да студирам технику”. Отац се осмехну и потврдно климну главом, знајући да је то божанска одлука, а научна бела голубица, поста анђео чувар Николе Тесле.

То су тренуци када Тесла оздрави, а пред њим се отворише врата научне спознаје. Тесла, не само да је завршио студије технике, него је постао научник светског гласа.

Тај чувени Србин, у далекој Америци, имао је свога заштитника и пријатеља у шишатовачкој белој голубици која је била његово свемоћно енергетско научно око. Она му је пружала могућност да види оно што обичан човек није могао перципирати чулима, што му је омогућило да постане господар овоземаљске енергије. Божији прст показао му је пут велике мисије због које је дошао на земљу. Умео је Тесла да усагласи своју вољу и жељу кроз моћи енергетске голубице и читавог себе посвети научном истраживању. То је била тајна његовог успеха.

Тесла је био научник, идеолог, филозоф, хуманиста пун љубави за све људе, класе и расе, имао је он “меко срце”, знајући да смо сви ми настали од једног творца, припадајући прадуши света.

За њега живот није био варка него посвећеност науци, али он је ипак осећао окове невидљивих руку судбине. Тамо у далекој Америци био је одсечен од духовности српског нагрода, био је посвећен истраживачком раду и енергетској белој голубици која ће га довести до открића универзалног оружја, које је могло контролисати развој и рад свих технологија света, а у тренутку могло је уништити читав свет, ако би дошло у руке неком од “безбожних војника сулудих освајача”.

 

Читав тај генијални напредак и развој Теслиних научних открића, помогнут моћима беле голубице морао је умрети.

После много друговања, Тесла се растао од свога пријатеља магичног ока беле голубице која је морала одлетети у космичко пространство, заувек. А са њом како је Тесла говорио:

“Умро је и мој научни свет”.

 Од тог тренутка његово научно око је гаснуло. У срцу му се рађала туга.

“ А ја сам мислио да је туга протсрана заувек из мога срца”, писао је Тесла своме сестрићу, архимадриту манастира Шишатовца, Петронију Трбојевићу.

“ На моје срце”, каже Тесла, “паде сенка смрти од тренутка када сам видео у светлосним очима моје голубице тужни сноп светлосне смрти. Знао сам да је никада више нећу видети и да је отишла заувек из мог жинота. Сада више него икада потребан ми је мир Господа али ја добро знам да моје лице тамни, а срце тужи. Мисли су ми распете и лутају над океаном, негде између Америке и мог родног краја. У мени још живе сећања на све оне приче о нашим прецима и њиховим храбростима. Нисам се одрекао тврђава, села, брежуљака и веселог српског духа. Сада када је моја бела научна голубица згасла осећам потребу за једном антитезом емоционалног препорода моје празне душе која тражи божанску милост и молитвену светлост”.

Тако је писао научник светског гласа, тражећи од сестрића Петронија Трбојевића, архимадрита Шишатовачког манастира, да измоли оздрављење његове душе.

Теслина душа тамо у далекој Америци је непрестано крварила, изгледаше као да ће му туга бити сада вечни друг.

Теслина душа тамо у далекој Америци је непрестано крварила, изгледаше као да ће му туга бити сада вечни друг. Чак и онда када је Тесли изгорела лабораторија у Њујорку и у њој сви пројекти, опрема, проналасци, туга и очајање трајали су веома кратко. Веома брзо се опоравио иако је остао без игде ичега али сада када више није било његове звезде водиље, научне беле голубице, Теслина туга постала је вечна. Остало му је још једино нада у сестрића архимадрита др Петронија Трбојевића и његову молитву Господу.

 

Архимадрит др Петроније Трбојевић рођен је у Госпићу, у Лици, 13. фебруара 1876, у старој свештеничкој породици, као син проте Јове и матере Ангелине, рођене сестре, у целом свету познатог славног учењака, Николе Тесле. У Будимпешти је апсолвирао право и промовисан је 1909. за доктора државних наука, а 1906. са одличним успехом положио је докторат православног богословља. У априлу 1919. год. добио је управу над манастиром Шишатовцем. Истакао се у раду на хуманитарном пољу. Окупљао је и издржавао, две године у току Првог светског рата, ратну сирочад. Показивао је велико човекољубље и хуманост. Издао је као шишатовачки архимадрит три свеске “Српског православља” и шест свесака” Благословена звонца”.

Оправљао је цркву и набавио нова звона, обновио и уредио Петковицу.

“Манастир је издигао у славне висине”, каже Бошко Стрика. Овом дивном племенитом духовном човеку, Тесла је писао тражећи од њега да молитвама помогне његовом празном срцу. Разумео је архимадрит Петроније писмо свога ујака и даноноћно са калуђерима молио Господа за оздрављење Теслине душе. Једне тихе, мирне вечери месец се још не беше указао иза брда Царине, а звезде су титрале и светлуцале на бесаној небеској паучини, над манастирским крстом.

Све беше мирно, тихо, нечујно само шапат плавичасте даљине утапао се у вечни манастирски крст. Молитва калуђера клизила је по порти, губећи се у тихим титрајима, у небески бескрај. Молитве за оздрављење одлазише пут висина, до светлости свевишњег. Тихи звуци небеске светлости полако су допирали, увлачећи се у срца калуђера и игумана.

 

Над манастиром се почеше јављати танке сенке које се у валовима спушташе и запљускиваше, мраком опточен манастир. У трену светлост се нечујно, као лахор, расу по раскошним зидинама, по конацима, дворишту и манастирској братији и све сијаше около као да је само сунце на небесима усред ноћи. Калуђери и игуман упутише своје погледе ка светлосним небесима и видеше на хиљаде муња које у трену праснуше на све стране спуштајући се до саме земље. Сви се тада, свако за себе, питаше у страху: “Боже, је ли то спасење или нама дође суђени час “. У трену се умирише када видеше вечни лет беле голубице, дара Божијег и сви присутни осетише задовољство, блаженство и срећу у молитви која им клизаше из уста.

А Теслина духовна голубица спасење и оздрављење његове напаћене душе била је рођена. Летела је над манастиром као да је хтела да прикупи сву светлост и поздраве и понесе их великом генијалном Србину, Тесли, у далеку Америку. Голубица одлете у мрак ка далекој Америци, а на шишатовачким звезданим небесима оста сјајни светлећи траг све до јутра. Игуман и калуђерска братија осташе у молитви, усхићењу и све им беше као сан.

Тамо у далекој Америци бела голубица долете, као некад у Лици, на прозор Теслине хотелске собе.

Тесла се осмехну и осети како неста туга из његовог срца. Радосно приђе шишатовачкој голубици и отвори своје срце да прими у њега мир и божанску благодет. Његова душа напоји се са извора живота што живи плавичастим небесима манастира Шишатовца. Тесла прошапута:

 “Очекиво сам те”.

Поглед му поста чист и ведар и од тога доба никада се више не растави од беле голубице, која заувек повезиваше Теслу и домовину.

 

 У њему сс покрену нека чудесна унутрашња енергија и он полако поче тонути у дубину светлосне душе, у савршенство божанског мира. А његово биће живљаше у беличастој божанској светлости, прихватајући остатак живота као вечно јединство и хармонију света. Беше то мирни свет Теслин.

Неки кажу Тесла је живео у неком свом чудном свету, самујући и дружећи се са голубовима, хранећи их свакодневно на трговима Њујорка.

Живео је тако мирно Тесла све до једног дана када на небесима јасно виде пространи плавичасти космос и у њему вечни лет беле голубице, опточене у сребро, како сијаше на све стране губећи се у бесконачности.

Виде Тесла мрачни тунел у који би увучен неком чудном снагом која га поче окретати, и он у тамни вртлог падаше све дубље и дубље, и осети како му у грудима нестаје дах и прошапута:

“ Је ли то свршетак, ево долази смрт”.

 

И ту направи тихо, неколико једва чујних уздаха и пресели се у вечност нсбсску. Душа сједињена у вечном лету беле голубице, манастира Шишатовца стопи се са плавичастим небесима града Њујорка. Тесла нијс више био међу живима.

Људи тада схватише да је промена вечити закон, њему се покорава мудрост, лепота, богатство, срећа, памет… И сви тада схватише да има нешто стално, а то је смрт.

…Кратак јс живот као сан. Дела су вечита тек.

Она остају иза Тесле највећег Србина и чувају му име за потомство света.

У пространствима васељене заједно са вечношћу одзвања име Николе Тесле које лебдеше светом као вечни шум анђеоских крила које чу божански песник и узвикну “Никола Тесла је светлосни апостол на земљи достојан ОРЕОЛА СВЕТОГ “.

Данас у тишини тог древног манастира Теслине голубице чују се гласови историје да снага енергије вечно тече, да је можемо ухватити у мисао и понети са собом у свет, тамо у далеку Америку да у светлосном зраку повежемо Теслина дела и његову домовину.

Ту на месту рађања енергетске духовне моћи светлосног човека, научника, Србина Николе Тесле, подсетиће нас да живот нема краја, да је вечан, да је ту круг што се затвара, а енергија нас са бескрајном интелигенцијом спаја.

 

Данас крај мале манастирске капеле стоји светли гроб великог човека, сестрића Николе Тесле, архимадрита Петронија Трбојевића, подсећајући нас на славну историјску улогу ове вечне светиње шишатовачког манастира, који је родио СВЕТЛОСТ СВЕТА.

Данас су нова времена што рађају светлосну чаролију, у којој се изнова васкрсава давно зачето магично око Николе Тесле, што се из далеке Америке, кроз тајни траг звезда и снова, враћа на пут светлости манастира Шишатовца, опчињавајући нашу душу и показујући нам тајну вечног постојања живота.

 

Нове танке, тек рођене светлосне нити, донесене на крилима беле голубице, из далеке Америке, кроз Теслине моћи, падају на бездан прошлости, светог гроба Петронија Трбојевића, будећи моћи светлосне прадуше света, повезујући нас са прапочетком нашег постојања, где влада вечни мир у бескрају плавичастих небеса.

Кажу, и ко зна да ли је тако, да се у летњим светлосним ноћима, у небесима над манастиром Шишатовачким, као некада када је рођена Теслина духовна голубица, рађа енергетска светлосна објава.

 Кажу да је тада највећа снага божанске моћи. То су тренуци када пуцају пупољци пољског цвећа из којих излећу златни лептири, који одлазе у вечном лету, у небеса међу звезде.

 Кажу да те ноћи када за тренутак све засветли и када се све обожи уз молитву и очишћење срца, свако од нас може променити своју судбину. Треба само да пратимо пут златног лептира и тада ћемо засигурно пронаћи своју звезду судбине, а њена светлост ће нам показати прави пут среће, благостања и вечне љубави што живи у белој голубици манастира Шишатовца.

(Преузето са сајта  Стормфронт – србска митологија)