Данас сам на Истеру,

светој реци наших Белих Предака,

открио давно нестале вилинске светове,

док сам слушао свирку ветра

у крошњама врба, топола и јасика.

Високо горе,

у плаво-зеленом прстену неба,

кликтали су сребрни галебови

ношени ветрима

понад сивог и запенушаног Истера,

а, испод сребрних галебова,

грактаху врани гаврани

пратећи невидљиву

завојницу вечности.