Драган Симовић: Бели Пупак Стриборије
Лирика вечног тренутка
Бела тишина и плаветно–зелена светлост у пурпурном венцу Звезде Разјаснице.
Девичанска белина снега и леда, и вечерњи звон ледених звончића, у крошњама сибирских кедрова.
Брезе пуцају и прште на мразу, на пропланку подно пунога Месеца, што распршује
сребрнасту и сетну светлост,
понад румена горја,
под снегом.
Ово је Пра Родина, Тајносана Домаја, Бели Пупак Света, Родна Груда мојих Великих Предака, Белих Срба, Стриборјана, Ар(и)јеваца.
На језику – пра језику
мојих Светих Предака, реч Арја, значи отмен, племенит, достојан, узвишен човек!
Бели Срби Стриборјани бејаху били Синови Неба, Ратници Свтлости.
Биваху, и јесу, уистини, људи–богови!
У њих све бејаше узвишено, господствено, ар(и)јевско.
Високи, витки,
танког паса,
ждралинског врата,
висока чела, орловског носа,
очију топлих, бадемастих.
Заиста, сви потомци Белих Срба Стриборјана и данас имају топле, умилне, бадемасте очи.
У очима је светлосни запис Србонових синова и унука, посвећених Сварожића Стриборјана.
Очи су наша праискона веза са Првотном Светлошћу Великог Триглава.
Створитеља!
Великог Духа Стварања.
Сви Стриборјани бејаху свети ратници.
И све Стриборјанке бејаху свете ратнице.
Имађаху само две касте.
Касту ратника и касту духовника.
Уистини, бејаше само једна каста!
Каста ратника–духовника.
Живели су живот људи–богова.
Посвећени у тајне Неба и Земље.
Следили су Сварожницу, Сунчеву Осу.
И били посвећени чувари Мајке Земље.
Мушкарци и жене бејаху по Божјему Провиђењу васаображени.
Ова древна светлоносна реч сведочи, да између мушкога и женскога начела владаше божански, правасељенски склад.
Усаображеност!
Живот у прожимању и узајамном
душевном и духовном оплемењивању.
Без распри, без трвења!
Нису ловили животиње.
Нису убијали.
Нису јели месо.
Стриборјани, Бели Срби –
Народ Белог Коловрата!
Народ Беле Ауре!
Белог Светлосног Венца!
Замислите Велике Ратнике који не убијају!
Али, онај ко може да се уздигне у Пространства Беле Сварге, видеће и схватиће, да Велики Ратници, уистини, никада не убијају!
Такви бивају ратници људи–богова!
Сушта супротност Овим Ратницима, јесу назови ратници људи–животиња и људи–звери.
Ту, заиста, нема поређења!
Верујем и знам, да моји Велики Преци и данас обитавају на Родној Груди Стриборији.
На Крајњем Северу, у Прстену Вечерњаче.
И данас бдију над Мајком нашом – Земљом!
И данас бдију над свима нама; па и нада мном, и над родом мојим.
Над свим потомцима Белих Срба.
Верујем и знам! Зато што сам светлосним нитима повезан са њима.
Они обитавају у Петом пространству.
Тамо где се Велике Душе, за Треће Небо подвизавају.
И ова моја песма, догодила се, гле, по Милости, Великих Предака мојих!
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Ово је толико величанствено, да је веома тешко било шта рећи о овоме запису . Када ово читам, имам осећај да сам у потпуно другом свету у другој стварности !
Описати ово, и на овај начин, може само онај, ко је у непосредној и стварној вези
са Бићима из виших димензија свести и постојања ! Никада нисам ни сумњао да наш песник није у блиским односима са Неким из виших светова . До сада је било много сличних записа и трагова о овим везама , које сам пажљиво читао, али сам најчешће остајао у стању размишљања и питања самога себе , Ко и одакле то шаље ?
Благодарим песнику на свему што нам дарује !