Лирски записи

Стиче се утисак, да је у свету све мање топлине и љубави, све мање лепоте и доброте, све мање племенитих и узвишених осећања, све мање људи са срцем и душом.

Стиче се утисак, да је у свету све више грубости и суровости, све више настраности и изопачености, све више мржње и зла.

Стиче се утисак, да је из света заувек протерано све оно што људе, што народе, што расе, што појединце, као и сва ина бића, чини осећајним, благим, нежним, смерним и чедним.

Стиче се утисак, да су све мање и тање разлике између мушког и женског начела; да су мушкарци све више мушкарчине, безосећајне и бездушне, мушкарчине без ичег витешког, ратничког, човечанског и божанског у себи, а да, истовремено, жене све више подражавају мушкарце, по безосећајности и бездушности, по чињењу насиља и зла, и, надасве, стиче се утисак, да жене више не желе да заостају за мушкарцима ни у чему, ни на којему пољу, а превасходно по грубости, суровости, сировости, бесловесности, безпризорности и безбожности.

Стиче се утисак, да је свет, да је човечанство пред самим зидом бесмисла, над самим понором ништавила; да је све у свету отишло доврага, те да никоме и ничему у таквоме свету, заиста, више нема ни помоћи ни спасења.

Наравно да ја овде не говорим о стварном стању света, већ само о утисцима које из дана у дан стичемо – преко медија и иних средстава обавештавања и комуникација – јер више и не знам –  нити ико од нас може знати – шта је право, истинито и верно стање света, будући да свет све више наличи на разбијено огледало; када од стотина и тисућа растурених парчића зерцала никако не можемо да саставимо, склопимо и добијемо истиниту слику света у зерцалу.

Свет је одувек бивао опсена, омаја, маја и илузија, а у последње време – из године у годину, из дана у дан – та илузија и омаја света бива све израженија, све чудеснија и тајинственија.

Када ствари у свету, када васцели свет, сазерцавам из својега најдубљег унутарњег бића, тада видим и схватам, да се о свету може говорити само у овостраним и оностраним противуречностима (зен-будистичким парадоксима).

Тада видим да свет није јединствен, да слика света није једна и јединствена, већ да је свет саздан и саткан од мозаика, да у овоме свету привида и илузија, истинита слика света није у самоме свету, већ тамо негде иза, с ону страну света; да у свету, који само привидно делује као целина, постоји мноштво упоредних (паралелних), видљивих и невидљивих светова, који настају и опстају независно једни од других.

Када човек, у том свом унутарњем тихујућем и медитативном сазерцавању, дође до тог познања, до тог ступња свести и самосвести, тада одбацује спољни, видљиви и лажни свет, криву и лажну слику света, и све више се окреће ка својим унутарњим световима, ка грађењу и стварању својих унутарњих, духовних и божанских светова, обитавајући, дејствујући и живећи мимо и изван света, мимо и изван света илузија, опсена, омаја, маја, привида, безнађа и бесмисла.

Такав човек, на концу, постаје сам свој и властити Аватар, постаје самоме себи једини и сушти Предак, једино и сушто Биће и Суштаство.