Ми не живимо само у овоме свету Постања и Стварања; ми живимо упоредо у свих Дванаест Светова, у свих Дванаест Васељена, на свих Дванаест Ступњева Постања и Стварања.

Будући да смо највише усредсређени – а тако смо васпитавани, учени и одгајани – на Овај Свет – а Овај Свет јесте Свет Трећег и Четвртог Ступња – и зато нам се чини – а то и јесте наша највећа илузија и опсена, да само, и једино, обитавамо и живимо у Овоме Свету.

Ми живимо упоредан (паралелан) живот у свим световима, у свим овостраним и оностраним васељенама.

Ми имамо Дванаест Овоја, Дванаест Тела, и свако од наших тела усредсређено је и повезано са једним од Дванаест Светова.

Али, истовремено су сва наша тела међусобно повезана и умрежена са свим телима и свим васељенама.

Сва наша тела улазе у Постање и Стварање, као што и сви светови, као што и све васељене, такође, улазе у Постање и Стварање.

Творац јесте Постање и Стварање!

Творац има многа имена, многа личја и обличја.

Кад кажемо Постање и Стварање, ми смо рекли Имена Творца.

Кад кажемо Љубав, Доброта, Дивота и Светлост, ми смо, такође, рекли нека од Имена Творца.

Наш Вечан Живот без престанка струји Одозго Надоле, са Највишег Ступња ка Најнижем Ступњу.

Сва наша оздрављења и исцељења струје, такође, Одозго Надоле.

Када смо болесни, тада своје грешке морамо сагледати и освестити на Највишем Ступњу, да би отпочело оздрављење Одозго Надоле.

То је оно што су говорили Древни: Лечи Душу, да би излечио Тело!

Нема сврхе лечити Тело, ако је Душа запостављена.

То је омаја и опсена.

Чему ће ти Тело, ако ти је Душа болна и запуштена?!

Почетак сваке космичке и божанске мудрости јесте свесност и свест, да је наш Живот Вечан, да је наш Живот без почетка и свршетка.

Све друго је само придодато Овоме Суштаству.