Одувек сам осећао јаку онострану везу са дрвећем.

Дрвеће на мене има исцељујуће дејство.

Волим да седим испод дрвета, и да наслоним кичму на дебло.

Тада осећам како ми низ кичму и уз кичму струје исцељујућа и животодајна дејства дрвета.

Док тихујем, у мислима и визијама, разговарам са дрветом.

Откривам му своје тајне, своје слабости, своје немоћи, иако дрво већ све зна о мени.

Зна и осећа, шта ме тишти, мучи и боли.

Преко дрвећа, повезан сам и са шумским вилама, са вилама загоркињама и биљарицама, са вилама видарицама и исцелитељкама.

И данас сам, као и свих ових минулих дана, седео и тиховао испод својих дрвета на обали Истера.

Успављиваше ме свирка ветра у оголелим крошњама, и тајинствено шуморење и шуштање сувога лишћа на стазама око мене.

Небо бејаше праискони плаво, а млечно-бели облаци хитаху плавим небом ношени распојасаним и разиграним ветрима.

Тиховање је праисконо стање душе и духа.

Ми смо само у тиховању повезани са Творцем и Васељеном.

Кад изиђемо из стања тиховања, ми бивамо лак плен свих предатора и паразита.

Без тиховања је скоро немогуће живети са сврхом и смислом.

Ово је моје искуство још од детета.

Да нисам још у детињству научио да тихујем, уверен сам, да не бих ни тридесет лета поживео у овоме свету!