Стари Словен: На рубовима вечности
Нежном плавом светлошћу мазим твоје божанско лице
Звездани прах посипам ти по коси
Ја сам ветар што те носи бескрајима садашњости
И сунце што ти топлотом греје груди
Дозови ме гласом твојим
Дозови ме јер само њега препознајем
Од хиљаде других, само теби сам наклоњен
Богови ме послаше, да ти обасјам путе
И да те штитим од таме и мрачних злодуха
Тебе, моја једина!
11. студена, 7524. године

