Пролазим део свога пута…мало драча, мало трња и по који ружин пупољак крај стазе…а поглед не скидам са звезда..

Тако ми душа иште…

 

Идем занета, не пазим много на баре и јендеке, малчице изгребана, помало почупана, крастава од још нескорелих рана, делимично лабаво препета ко Руменка на росној ливади, штриком од рогова до предњег папка, у труду да ми корак укроте и мисао сведу на јасле и мало зелене травице фртаљ два око газа, али батргам се и пропињем, несхваћена ко албатрос спутаних крила, на земљи, са по којом перушком у туђим меким јастуцима,али:

квргавих колена идем даље и радујем се добрим људима које сретнем и поскакујем весело на тактове песама кад год се укаже прилика и згода , а и колце волем .

 

Tанцујем и по нашки, а умем и оне елегантне плесове да изведем са пуно заноса. и душе, дакле, побеђујем и живим!