Од свих наших тела (а освешћен их човек, по мојим увидима, има дванаест!), најкрхкије је наше физичко тело.

Наше физичко тело је узроком свих наших патњи и страдања у материјалном свету.

Због крхкости и трошности нашег физичког тела, трпе сва друга, нарочито највиша, наша тела.

Због крхкости и трошности нашег физичког тела, ми зато успорено и напредујемо у душевном и духовном развоју.

Свако је од нас, по ко зна колико пута, осетио, да му све муке и тегобе – умне, душевне и духовне – долазе отуда што га  физичко тело, без престанка, вуче у таму и ништавило.

Крхкост и трошност нашег материјалног тела је толика, да, често, највише душевне, духовне и стваралачке енергије трошимо на одржавање равнотеже у нашем физичком телу.

Сретао сам на својим овостраним путовањима велике посвећенике, веома снажне умне, душевне и духовне личности, које су имале тако крхко и трошно физичко тело, те због такве трошности и крхкости свог физичког тела нису ни могле ваљано да обаве своје божанске и духовне задатке у овоме свету.

Много је опсена, превара и обмана у свим оним индијским учењима која нам долазе преко Запада, да јак дух може да преиначи карму физичког тела.

Моја ми искуства, као и моји увиди из Акаше, казују нешто посве опречно и супротно.

Ма колико нека личност била снажног духа, карму и болести свог физичког тела не може ни за јоту да промени.

Највише што може да учини такав посвећеник јесте да се помири са тим сазнањем, да ствари прихвати таквима какве јесу и, чини оно што у даним околностима чинити може.

И, надасве, уопште није битно колико ће човек боравити у овоме свету.

Има оних посвећеника који су, упркос трошности и крхкости свог физичког тела, успели до четрдесете године, свог овоземаљског живота, да обаве све своје задатке, и опет, има оних људи који су проживели у овоме свету стотину лета, а ништа за тих стотину лета нису успели да учине ни за себе нити за ближње своје.