Доброслав (13.10.1938 – 19.05.2013) најпознатији руски волх, родноверни националиста и анти комуниста

Стријеле Јарила (1989) – Волх Доброслав

 

Првобитни поглед на свијет је укоријењен у области такозваног несвјесног; ова област душевног живота треба да се назове суперсвијест; јер несвјесно је само коначна за људску личност али не и за његову бесмртну личност. Парапсихолошки феномени и хипнотичка искуства убјеђују да несвјесно има свјесног, вољу и меморију. Душевна дубина је на самој ивици додира натчулног свијета. Област несвјесног  је простор чијим посредством се може успоставити људски контакт са другим духовним ентитетима.

У слутњама и сновиђењима, у егзалтираном ентузијазму и пророчкој интуицији, у знамењима, чарима и чаролијама, у свему томе што цивилизовани и отргнут од земље човјек назива предрасудама, схвата се скривена страна Природе. Предрасуда је нешто оригинално што претходи расуђивању. Она не обмањује али само када уз себе има интуицију. А интиуција је памћење душе.

Ако интелект одржава знање и искуство само једног живота, једног оваплоћења, онда се интуиција јавља као чувар богатства  акумулираних  хиљадама година. И што дубље човјек урања у ирационално, и живе душе вјерују интуицији, тим се боље приближава стварности. Памћење свих претходних оваплоћења пребива у области нашег несвјесног, другим ријечима, у свијести нашег трансценденталног субјекта, физичком мозгу човјека, и његовим нижим органима чулне природе, јављају се препреке које нас лишавају памћења о нашем прошлом битисању. Мозак блокира дугорочно памћење за личну свест. Само понекад, у неком изузетном екстатичном трансу или предсмртном стању човјек је повезан са укидањем или отплатом површинске дневне свијести, и тада разбијају блокаду и изненада буде сјећање душе.

До нас је дошла прича Платона о необичном просвјетљењу памћења код умирућег војника , повјеривши друговима своје виђење претходног живота,  његове посљедње ријечи су биле провјерене и утврђено је да је то била истина.

Учења Буде и Питагоре о принципијелној могућности знања њихових претходних бића су потврђена посебном методом хипнозе, познате под називом “регресивна хипноза“. Она је дала невјероватне резултате при сјећању догађаја давно заборављених од стране свјесног ума који су само кратко видљиви у најранијем дјетињству. Хипнотизер постепено шаље локације у дубокој мјесечарској фази хипонзе субјекта, до дјетињства па и касније, до тишине материце, при чему субјект улази у позу бебе, лежећи у сагетом положају са подигнутим рукама и ногама.  Онда  хипнотизер наводи мјесечара на прелазак у стање прије зачећа када је дух још лебдио у простору. И онда он пита: „Шта је било прије тога?“. И тада човјек често вакрсава памћење на своју смрт или чак на цијели прошли живот. Пријављени су случајеви гдје постоје објективни докази о прошлом животу, када се човјек сјећа детаља о времену и мјесту давно умрлих лица и давно прошлих времена, које он, сам по себи, никако није могао знати али за које постоје извијесне историјске чињенице, документи и материјални докази који упућују на истинитост тврдњи.

 Постоје сензационална искуства француског љекара и хипнотизера Алберта де Роша и његових студената, да доведу погруженог (Доброслав у оригиналу користи ову ријеч) у мјесечарски транс како би изазвали низ подсјећања на претходне инкарнације субјекта.

Неоспорну водећу улогу у животу човјека у духовном животу човјека имају процеси несвјесног. Исти доминантну улогу играју и у судбини народа. У својим интимним вјеровања људи се потчињавају само гласу несвјесног, нијеми позив оваплоћеног претка који нам упућује из најдубљих слојева наше психе. Тамо сазријевају аутентични мотиви, симпатије и убјеђења, која не може поколебати никакво рацинално резоновање. И управо ту је извор осјећаја духовног и крвног јединства  појединца са његовим рођеним народом.

Свети национализам – наследство предака.

Воља предака – воља Нације.

Воља Нације – воља предака.

 Национализам почива на непоколебљивим надразумским основама, он је запечаћен у крви, он живи у срцу. Говорећи језиком биолога, он је генетски програмиран.

Благородни национализам – моћни ехо херојски дјела претка у души потомка. Он се ослања на своју невјероватну и неисцрпну снагу која је саставна легура несвјесног, а која се још назива и Душа Народа, и која прије свега представља колективно памћење несвјесног.

Концепт живе Душе Народа, као нека врста општег психичког поља, који је тако значајан и трајан за овај појам, чија суштина измиче од дефинисања, употребљаван је чак и посебно од материјалиста, будући да они не могу наћи еквивалент за њега у својим рјечницима.

Национализам је неизбјежан и неодољив, јер садржи у себи меморију, и вјечно живи у колективном сјећању Нације. То је сјећање у коме се један огледа у својој множини обимних искустава које су исход свих претходних оваплоћења.

Стари Грци нису узалуд сматрали богињу памћења Мнемозину за мајку Муза,  додијеливши јој ту одлучујућу улогу у културном развоју човјечанства. Загонетка памћења је једна од основних проблема филозофије и психологије. Уосталом, подсвјесно памћење осигурава континуитет и јединство свести што је основна чињеница душевног живота, како човјека тако и нације. Благодарећи памћењу, народ је сачувао своје јединство и непрекидност самосазнања, утврђујући се у важности вишег смисла свог бића.

Основа националног идентитета која чини карактер – је воља. Карактер, како појединца тако и цијелог народа, је константан. Карактер једног народа се формира од слојева небројених идеја и искустава који су садржани у души народа и који су неотуђиви. Генија Шопенхауера је инспирисало то што “ је и савремено покољење у свом оригиналном језгру, директно и по бићу идентично  са сваком од његових претходних генерација. „

Магични ланац који неизбјежно веже давно отишле претке са живим потомцима, јесте ланац носитељ и чувар Националне Идеје. Стално циркулише  својим магнетним струјама обезбеђујући мистичну везу између генерација.

Када је група људи повезана једном идејом, охрабрено несебичном љубављу према Отаџбини и повезана једном и уједињеном вољом, њихове мисли, креативност и стремљења су утиснути и живе у астралном са посебном силом. Према окултном аксиому, воља се не састоји и множи; енергија идеје се повећава експоненцијално.

Тада је општа Национална Идеја обучена у астрално тијело и овјековјечава се као активна снага, она која инспирише своје ревносне сљедбенике и ратнике на подвиге.

Сваки одступник који наноси штету науштрб Идеје, разбија магични ланац. Утицај ове, често несвјесне Националне Идеје – Силе је свемогућ и безграничан. Она не тежи  никаквом доказивању, јер је она изворна истина.

 

“Преко мора, и кад је весеље, оне је туђе, а код куће и кад је туга, она је рођена.“ – каже народна мудрост.

Патријархално језичество (паганизам) је исповиједало култ претка, повезаног са идејом реинкарнације.  Јудаизму, односно из њега изниклим хришћанству и исламу, је успјело да огњем и мачем избаци из Европе и из неких дијелова Азије изворну  вјеру. Рим је постојао само док је побожно славио култ Весте. Заборављање исконских вјеровања је увијек било катастрофично. Свака енергична нација је имала тако снажну вјеру, и губила је у многим случајевима у пратњи пада националне енергије или чак срамотном дегенерацијом и смрћу.

Ранохришћански епископ и историк Јорданес пише о Германима: “ Поштоваху претке, које су сматрали заштитницима, а када би постигли какву побједу, поштовали су их не само као смртнике него им указиваху све божанске почасти“

Јапанска национална религија, Шинто, постоји више од једног миленијума и садржи суштину мудрог вјероучења – поштовање Сунца, предака и Природе. Шинто не прави никакву разлику између човјека и божанствених духова. Духови су људски преци, тачније сваки род,  сваки клан има претка у лику неког од духова које они називају “ками“. Душа умрлог претка постаје ками. Према култу предака се са изузетним поштовањем односе и у модерном Јапану. Познато је какав је био ефекат тако племенитог вјеровања на развој витешког кодекса части самураја.

До 1945. године, шинтоистичко светилиште Јасукуни је по ноћи обављало магијске обреде позивања и састанака са душама погинулих војника које су силазиле са неба  да би се придружили онима који су већ обоготворени у храму. То је инспирисало на подвиг националне хероје Јапана пилоте-бомбардере Камиказе.

 

Три вијека – IV,V,VI су били фатално преломни за историјски судбу Западне Европе. Индо-европским народима је било наметнуто хришћанство. Јевреји су заробили Европу преко побједе хришћанске државе, преко Рима. Али је и сам Рим био на то осуђен, када се одрекао својих предака, напуштајући своје рођено становиште, у корист јефтине филозофије, донешене од туђинског народа који је све друге народе презирао. Најдуже су се крсташима опирали Викинзи и Варјази, Литвини, Пруси и Западни Словени не желећи никакву везу са развратном Империјом. Године 1168. угашено је последње упориште балтичких Словена, Аркона на острву Рујан, храм соларног божанства Световида.

Перси Биш Шели у свом “Тријумфу живота“ пише: “Склон сам да признам да је једно предсказање Исуса Христа несумљиво извршено: “Нисам дошао да донесем мир, него мач“. Хришћанство се, у ствари, изједначило са јудаизмом у окрутности а превазишло га у размјерама уништења“.

Хришћанство је тројански коњ јудаизма у земљи индо-европској расе. О овом заиста ђавољем завођењу говори Ниче у својој “Генеалогији морала“: “Зар не спада у тајанствену црну магију истински велике политике освете, политике далековиде, подземне, споронапредујуће и прорачунате освете да је Израел сам морао пред лицем целог света порећи и на крст разапети истинско оруђе своје освете као нешто крајње непријатељско, да би „цео свет“, то јест сви противници Израела могли без подозрења да загризу управо тај мамац?“

Нама, Источним Словенима, такав замаскиран јудаизам се приказао кроз своју византијску варијанту. Оно што силом нису могли постићи јудео-харази, постигла је тихо јудеофицирајућа Византија.

Неколико наших биљина (епова) говори о земљи жидовској и борби јеврејског богатира са руским витезом. То је злогласни Хазарски Каганат – смртни непријатељ Русије. Знајући какву су част Руси чинили својим родним прецима жидов је исмијевао заробљеног руског ратника: “Ја сам твој род сје*ао“.   Од тада и постоји ова отровна увреда која је још од древних времена однијела толико крви. Сви Руси треба да знају и то, зашто је у енглеском, француском и још неким језицима, ријеч slave (роб), изведена од ријечи Словен. Према свједочењу римских историка већ у првом вијеку н.е Јевреји су почели своју крваву сплетку снабдијевајући робовима гладиаторске школе и јавне куће. У периоду распада Римског и уздизања на крви исламског царства (Омејади), већина робова је била из словенских паганских племена. Христијанизована Европа је почела да извози свој главни производ – бијеле робове, у муслимански свијет. Наравно, Јевреји су држали монопол и над трговином робљем. На то указују и средњовјековни хришћански и муслимански извори као и радови савремених историчара укључујући и озбиљне стручњаке попут швајцарског орјенталисте Адама Меца који у свом раду  “Муслиманска ренесанса“ пише: “Центар трговине робова је био Самарканд. Други начин увоза словенских робова је био преко Њемачке за Шпанију, као и у Италију, Провансу и друге веће медитеранске центре. У Европи су трговци робовима били искључиво Јевреји.“

Проток ове живе робе се одвијао и у супротном правцу, из Западне Европе према Истоку гдје су се нарочито цијениле словенске дјевојке и дјечаци евнуси. “Словене су доводили у град који био у позадини Печине (древне престонице шпанске провинције Алмерије), која је била насељена Јеврејима а који су на том мјесту словенске робове кастрирали.“ (А. Мец стр. 285)

Као што можете видети, јудаизам и њене две ћерке религије хришћанство и ислам су се прекрасно слагали у вези паганских и “дивљих“ Словена.

Како, и зашто, смо ми Руси, људи најдубље духовности и културе повјеровали у јеврејске бајке, поставивши за основе “своје“ религије јеврејску историју? Немогуће је рационално објаснити ову ужасну фаталну трагедију. Очигледно смо подлегли хипнози тамне стране силе, и она нас је лишећи нас наше воље проклела и упропастила. Тријумф хришћанства је постао сумрак старих Родних Богова. Изблиједио је сунчани пагански еп. Народ је постао сироче, изгубивши своје невидљиве родитеље.

У крајње паганском “Слову о походу Игорову“ аутор јасно даје објашњење да је од хришћанског кнеза одступила Родна Природа. Злослутни знаци са свих страна: помрачење Сунца, олуја, звијери и птице својим понашањем предвишају неуспјелу кампању. Див упозорава непријатеље на Игора, зовући пророчку русалку Карну, а унуци Стрибога вјетрови, отворено непријатељски према кнезу “веју са мора на храбри Игоров поход“.

Писавши “Слово“, аутор је вјеровао да је спасење раздробљене Русије од погибељи могуће само у јединству руских кнезова, а свијест о јединству Родне Земље је снажно везано са идејом препорода националне старе вјере.

Поетске приче о Свјатогору нарочито се истичу у руским еповима. Оне су мистериозан начин  испољавања најдубље паганске архаике. Титан Свјатогор је носилац исконске, стихијске силе. Но његова будућност је предодређена: он мора погинути, осуђен од стране злокобних сила. Тамо епској  усамљености, удаљеним мјестима, он као да нејасно гледа или осјећа оне непријатељске силне хероје, који су му припремили трагичну смрт. У неколико епова, приче о тим тамним силама су назване именом гласника хришћанског неба, стараца градитеља гробница, и оних који понекад мистериозно нестају. Од њих и сазнаје Свјатогор о том мртвачком сандуку који је суђен  њему.

Херој богатирских епова Василиј Буслајев из Новгорода, такође је проклет од стране тамних и немилосрдних сила. Њему је предсказана смрт. Он изазива на бој силу “надземну“, силу нечовјечију, силу њему страног хришћанства. И њему је као и Свјатогору послата судба погибељна.

“Треба испитати оно неисторијско у “Пјесми о Нибелунзима“ али и оно нибелуншко у историји“ –  писао је гермнаски романтик Ј. Грим. Трагичан и фаталан нибелуншки извор у историји представља сумрак богова. У руској епици звучи жалосно пророчанство гушења паганизма, беспомоћна побуна против надолазеће ноћи хришћанства.

Вјештачки калемљена, страна религија огња и мача, наприје је објавила беспоштедни рат традиционалном народном култу претка као темељу националног идентитета и народног морала.

Стремећи да духовно ушкопи нацију, разбијајући везу између покољења, како би замаглила духове предака, разложила и мијешала народности и расе, прљала крв, византијска јерархија ослањајући се на алаве кнезове, проклела је старинске ритуале као погане и грешне.

Људски род није јединствен нити универзалан. На Земљи, постоје расе, врсте које су се појављивале у различитим периодима живљења због разних мутација. Како физичке тако су и духовне разлике између раса огромне, што потврђује и учење генетике  – независно происхођења раса из различитих центара.

Недопустиво је зближавање и изједначавање европске духовне културе палеолитских Кромањонаца и са животом и културом модерних аустралијских Абориџина или других представника који и данас живе у првобитној заједници. Овај смијешни концепт (према коме своје претке посматрамо као дивље канибале) могућ је и реалан али само упоређивањем са Неандерталцем. Блиски Дарвинов сарадник, Томас Гексли, је указао на сличнос неандерталских лобања са лобањама аустралијских домородаца.

Религија, као и цјелокупно схватање живота, је повезана са расом. И за индо-европског Словена је једина прихватљива вјера исконско руско језичништво.

Религија се не може бирати, како је то урадио у Херсону син хазарске наложнице Владимир, тргујући и цјенкајући се, те са јудаизмом, те са исламом, те са хришћанством на коме се зауставио како би добио сестру византијског цара за жену. И уопште, развратни братоубица Владимир, владајући под утицајем брата своје мајке Малуше тј свог ујака војводе Добриње, никада у националној свијести није остао запамћен као херој; ни до примања хришћанства, ни после тога.

Национализам има Природне коријене у буквалном смислу ових ријечи. Он произилази из везаности човјека за Родну Земљу. Овај осјећај је саставни дио части и националног идентитета.За родољуба је потпуно јасно, без икаквог објашњења, посебност родне Природе која представља колијевку нације.

Народ. Родина. Природа – једина. Један коријен – древни језически Род. То је све што је важно, ове  благородне ријечи су запечаћене у души човјека. Сама Родина представља прије свега нашу Родну Природу. За нас Русе душа Родне Природе је шума – без шуме је немогуће упознати себе као ни Русију. Љубав према Родној Земљи происходи из оне радости нашег дјетињства, оне чудесне најсунчаније поре сваког живог бића. То је повратак у осјећај дјетињства који садржи један очаравајућу љепоту општења човјека са Природом роднога краја.  На крају крајева, носталгија прије свега је чежња за изгубљеним радостима дјетињства у цвјетајућем лугу, памћење материнских мириса Родне Земље.

Дјеца одрасла на асфалту често постају космополите. Отсјеченост од родног тла претвара их претвара у безличну руљу.

У Русији се сва та земља, гдје су сахрањивани наши блиски сродници, наша крв, називала родитељском и сматрала се светом и моћном као и заштитом од свих врста напасти. Од давнина, вјеровало се да такву снагу има само Родна Земља. Руски емигранти који су се обрели под “туђим небом“ тражили су да им се на гроб донесе макар шака земље очева њихових.

Судбина човјека и судбина његове Родне Земље нераздвојива је од својих најдубљих почетака.

Језичници су посматрали тотално другачије оно што модерни човјек данас назива Природом. Њих је спознање предачких духова зближио, повезао, а некад су се и сами идентификовали са природним духовима.  На крају крајева, мртви одлазе у други свијет који је такође истовремено и  свијет Природе. Поштовање Сунца, дрвећа и предака, светих дубрава, је са једне стране оличење природних сила док је са друге стране прибјежиште предачких душа.

Првобитна национална празновања попут Русалија су спајала погребни култ помена преминулих и прослављање васкрсавајућих прољетних и љетних сила Природе. У почетку се са русалкама комуницирало представљањем покровитеља душа умрлих и, отприлике истовремено, су се окретали воденим нимфама – отјелотворењима животворне снаге природе. Поријекло речи „русалка“ је невјероватно древно. Сам коријен “рус“ је повезан са појмом “светао“. Русалка – руса, руска вила хранитељка и чуварка – Берегиња.  Према исказу анонимног хроничара, Берегиње се поштују вјековима. То је било природно и чисто првовјеровање, први осјећај несвјесног, које није замагљено чак ни каснијим слојевима придошлим са стране.

Будући неспособна да чак и врућим жељезом сагоре сјећања на претке, црква укључује цјелокупан циклус погребних обреда (русалну или зелену недељу) у хришћански празник Тројице или Духове.

Да би се убацило на народно духовно тло, хришћанство се прилагодило јазическом религиозном календару. Прослава хришћанских светаца је била ограничена на народне празнике. Божић односно рођење Исусово није случајно одређено на дан краткодневнице тј зимског солстиција, на дан рођења новог Сунца и практиковања старих божићних обичаја. Хришћански дан свих светих је одређен према дану који је у календару  био посвећен свим покојницима, свим прецима. Свештенство је искористило и празник Радуницу – универзални прољетни фестивал који је организован у  част мртвих и ноћне мистерије Купале.

Црквењаци су правили храмове на мјестима спаљених паганских светилишта, у близини поштованих светих извора, али су ти ситни трикови били од мале помоћи. Страно сјеме слабо успијева на домаћем земљишту. Здрави национални имунитет се показао јачим и силнијим.

Самобитни руски карактер је инострану мудрост потпуно прилагодио себи; преображавајући византијске обрасце ка свом националном укусу и нужди. Народ је успио да по свом духу преобрази источно хришћанство што је довело до русификације, до одомаћења православља.  Руси, приморани да пређу у хришћанство, сјединили су га са својим древним завјетима, дајући му карактер народне вјере. Овако обједињена вјера усваја јако изражену националну боју. У народној спознаји “силе небеске“ представљају национална божанства, свете заступнике земље руске а ликови из хришћанске митологије су дате националне црте.

Нови службени култови могу бити само мање или више слојевити на дубоким идејама подсвијести, лежећи на основама људског поимања свијета и треба само спрати са слике Георгија Победоносца танки слој хришћанске боје да би нам се поново јавио древни лик сунчаног Јарила.

Најцјењенијих хришћански свеци су били они који су преузели на себе особине паганских Богова. Код Словена који су имали јак култ свијетле богиње, потреба за поштовањем женског божанства, хранитељке и покровитељке, наставља се и после обраћања у хришћанство. И наследница Мајке Земље је постала Богородица.

Обожавање Природе је било извор пантеистичких јереси и у христијанизованој Европи и у исламизованој Азији као и у самој Русији. Монотеистичке религије су увјек били свјесни опасности мистицизма. Пантеистички поглед на животворног духа прожима читаву Природу и њен однос према једном живом организму и представља најстарији и најсавршенији религијско-филозофски концепт.

Словени, који су припадали самом врху племенске религиозности, нису могли да прихвате јудео-материјалистичку догму о бестјелесном богу на једној страни, и бездушној природи на другој. Природа је обаплоћење свјетске душе по чему је она жива и свјесна.

У Русији скоро одмах након увођења хришћанства ничу самобитна антицрквена учења.  Паганизам је наставио да живи у тзв јереси. Молитве тих мистичних општина, које је црква именовала сектама, представљају продуховљене химне Природе и саме насељене живим духовима.

Пантеистички поглед на свијет, близак народном језичништву, је преовладало у стригољништву које почиње да продире на сцену тек у крупном јеретичком кретању 14. и 15. вијека. Стригољничко поимање Земље је проистицало из древног паганског погледа на свијет одакле су црпили инспирацију многи “јеретички покрети“. (Стригољници су били руска секта која се појавила у 14. и 15. вијеку у Пскову, Новгороду и Тверу. Име су добили по иницијалном шишању тј стрижењу које је први извео ђакон Карп који се сматра оснивачем овог покрета. Постоји и друго тумачење по којем су припадници ове секте бријали тј стризали браде не желећи да их носе попут православног свештенства. Одрекли су се комплетне црквене хијерархије и монаштва, тајне крштења, причешћа, свештенства и покајања и свега онога што је праћено таксом тј наплатом од стране цркве; прим.прев.) 

Ехо старих руских вјеровања наставио се кроз учење самобитног мистичког братства “људи божији“ (црквењаци су их називали Хлисти) чија је идеја о преегзистенцији душе као и о реинкарнацији преузета из старијег паганског вјеровања.

Званична црквена идеологија није могла заглушити глас дохришћанској култури. Првобитна руска верзија хришћанства је представљало још националнију варијанту и била је позната под именом двовјерје у коме се признавао хришћански бог али се клањало Природи, поштовали су се преци и вјеровало се у моћ Мајке Земље. Народно схватање свијета и духовна перспектива је сложена мјешавина, гдје је првобитно језичништво нераскидиво испреплитано са хришћанским идејама. Од самог сусрета ова два погледа на свијет они живе под једним кровом, натопљеним мајчинским млијеком и страним елементом. Руско православље је формирано као јавно паганско-хришћанско двовјерје, чији пагански дио никад није могао бити превазиђен него је само стекло скривени облик тајним обожавањем домаћих божанстава и духова Природе.