На рукама својим носио си мене

Световима далеким и страшним!

Приљубљена уз тебе гледала сам,

Страхота реку мука, бојену црвеним!

 

 

Дођосмо до ивице, кад ми рече ти,

У тај врели  час, да је иза ње –  смрт са мном!

О Боже мили зна ли драги  шта чини?

Да нестанем  у својој целој суштини?

 

 

Ако Боже он тако омрзнуо мене и

Љубав моју, што даде ми у животу Ти,

Нека услишена му је жеља – дар моје љубави!

 

 

С Богом планинице најмилије, реке бујне воде  живе!

Љубим те камење, грумење једном још!

Љубим вас птице, траве,  житнице златне!

Поздрављам  Месец и Звезде од бисера саткане!

Здраво нек је моме драгом дошао Дан

Да суди ми, спокојан,  радостан и насмејан!

 

Остај, мили, у здрављу и срећи –желим то!

Да весео будеш пристајем на све!

И да пред Богом не одговараш ти,

Ја ћу сама жељу ти испунити…..

Ако из љубави настала је твоје 

ето поклона за обоје!