Дешава се, у неким тренуцима, поготову изјутра иза буђења, да бивам мрзовољан.

Нешто ме мучи, нешто ме тишти и боли, нешто сам ружно сањао и сневао, и, ја сам, гле! стога мрзовољан, стога сам нерасположен и лоше воље.

Такав сам и јутрос бивао – срећом, само накратко! – да бих већ у следећем тренутку схватио, да мрзовоља није тако безазлена.

Да је опасна и погубна.

Опасна је и погубна зато што трује нашу личну душу, као и божанску душу у нама.

Зато што разгони и распршује дивотна и умилна невидљива божанска бића што лебде над нама и свуда око нас, бића што непрестанце бдију над нама.

И, надасве, зато што нас удаљава од Извора Живота.

Против мрзовоље морамо да се боримо, жестоко, те да је преображавамо у добру вољу.

Јер, када смо добре воље, тада је све лепше, лакше, дивотније и умилније.

Тада нам и сам живот бива једна свеумилна и свеисцељујућа божанска песма.

Добра воља је и почетак и свршетак божанске мудрости.

Узалуд нам сва знања и умећа, све уметности, вештине и врлине, ако нисмо добре воље!