На обали великог Антлања
на песку од злата-камена,
певају беле птице…
Сањају живо – белине и плаветно небо.

Некад у подне једногa доба
ходале су стопе белих дјева
и играле се косе русе
са скривеним ветра прстима…

 

Вајтмани су донели жар доба.
Јер у срцима живих мудраца
сијаше тада светло живота.
Не беше корење пустила злоба.

 

Векови као валови времена прођоше.
Заборава вео и сете донеше…
а Антлањ неста стари…оде у слави…
што пре пада још у њем’ беше.

 

Снови су деце светла свети.
Они за време не хају…
Без-смртно сјајни, дивотно лепи,
к’о дрво живота у Божјем гају.

 

И однели они кроз времена капије,
свеже убране светлосне снопове,
са живот-гроздова Вилинских лоза
и душо-будне свете плодове…

 

И такли су сваку искру у Етру…
донели топлу ватру свету,
и Вишњу и Грозд од дивот-дрвета
саткану мило од живога светла.

 

И тако се зби!
Да у трену ван времена
оживе сва срца Богова,
да оде и арије звоне!

 

Да најбоље прође кроз окно лепота,
и временску капију све,
да свуда се излије свети дах живота
јер поново Љубав сједињује.

 

На Антлању…
Светлом од чистог Етра
сјакти кроз вечност
печат Творца.