Живело је огромно дрво покрај пута. У његовој крошњи годинама дом свој имале су птице. У хладу по некад одмарали су се пролазници. Често је дрво било сведок разних догађаја. Посматрало је са висине како долазе и одлазе возила. Сви су журили, не обраћајући пажњу на лепоту његове крошње. „Зашто и ја некуда не отпутујем? Заиста имам жељу да упознам друге крајеве, далеке обале, али не могу никуда…Уствари мени смета корен. Па можда је време да га се ослободим и кренем у свет…“ Размишљало је дрво и после неког времена успело је у својој намери. Дошли су људи и одвојили га од корена. Обрадовало се дрво и срећно кренуло на путовање. Али није много времена путовало, умрло је. И тек на издисају схватило је колико му је био важан корен.