Дуго је журио Вајтман златни сред звезда небеским, колико је прошло времена – не знамо, само  је Настенка још један пар гвоздених чизама преобула, и још један гвоздени хлеб појела, а овде је пут и златни Вајтман заврсио, а Настенки пута још краја нема.

Слетео је Вајтман златни на земљу тамну, непрегледну, Рудно сунце  иза гора седи, топлоту и светлост не даје много, а луне на небу изнад те земље уопште нема.Види Настенка – црна шума је близу, и хладна ноћ наступа, а на ивици шуме, у усамљеној кули ватра обасјава прозоре.

Испусти Настенка из руку клупче путомерно на земљу непрегледну, и пожурило је оно ка тој кули. Пратила је Настенка клупче и покуцала на прозор:

— Домаћине добри – пустите ме да преноћим!

Изашла је из куле старица, старија од прве што је угостила Настенку.

— Куда идеш, прелепа девојко? Кога ти тражиш по свету?

— Тражим, бакице,  Јасног Сокола из чертога Финиста. Била сам код старе богиње Карне у шуми, на дивној земљи под сунцем сињим, код ње сам ноћивала, она за Јасног Сокола није чула, није га видела у својој Земљи. Рекла ми је, да можда њена рођена сестра, богиња Жеља, зна.

Пустила је старица Настенку у кулу, нахранила, напојила, и на спавање је послала. А ујутру је пробудила гошћу и рекла јој:

— Слушај мене, мила девојко. Мене зову богиња Жеља. Далеко је теби тражити Јасног Сокола, до чертога Финиста од нас је не мање од 22.5 дугих даљина и још једна половина  приде. Гледала сам ја на нашој непрегледној земљи великој – Јасног Сокола – нисам видела. А ти иди сада, нашој старијој  рођаци сестри, богињи Срећи. она је млађа ћерка Богородице Макош, она плете људима срећну судбину и по свему то би требала да зна. А да би ме се сећала, узми од мене мали поклон. На радост ће он теби бити, а у невољи ће ти помоћ пружити.

И даде богиња Жеља својој гошћи на поклон сребрни тањир и златно јаје.

Захвали се Настенка старој богињи – домаћици, затражи опрост за причињенусметњу, поклони јој се и пође следећи клупче путомерно.

Иде Настенка, а природа на непрегледној земљи око ње чудна је сасвим. Гледа она – једна црна шума на свој земљи расте, и чистог поља ту нема. И дрвеће, што је даље,без крошњи је, расту њихова дебла међусобно испреплетена. У свему је све тамно: сунца рудног на небу нема, само један гримизни сјај заласка сунца. Нестала је црна шума  и видела је Настја велику пустош, црним каменом обложену.  Замолила је Настенка добре људе на  Вајтману огњеном, преобула трећи пар гвоздених чизама, скупила клупче путомерно и отишла из те неугледне Земље, где добра богиња Жеља живи.

Дуго  је журио Вајтман огњени сред звезда небеских по путу Перуновом, колико је прошло времена – не знамо, само је Настенка и трећи пар гвоздених чизама износила, трећи гвоздени хлеб појела, а ту је и Вајтман огњени пут завршио,  а Настенки пута још краја нема.

Спустио се Вајтман огњени на земљу славну, богату. Златно сунце стоји изнад мора и даје пуно светла, а четири луне са неба дивним светлом земљу засипају. Види Настенка – море тиркизно, шума златнолисна близу, а на крају те шуме усамљена кула стоји.

Испусти Настенка своје клупче из руку на богату земљу и пожури оно према кули. Крену Настенка за њим и покуца на прозор

— Домаћине добри, пустите ме да преноћим!

Изашла је из куле старица добра лица, још старија од Богиње Жеље и питала Настенку

— Куда идеш, лепа девојко?Кога ти тражиш по свету Сварожјем?

— Тражим, добра бакице, Јасног Сокола из чертога Финиста. Била сам код старе богиње Жеље у шуми, на тамној земљи непрегледној, под сунцем рудним, код ње сам ноћивала, она је за Јасног Сокола чула, али га није видела на својој земљи. Можда, рекла је, рођака њене сестре, богиња Срећа,  зна. Али, где да је тражим, није ми рекла.

Пустила старица Настенку у кулу, нахранила је и напојила и на спавање је послала. Ујутру је пробудила гошћу и рекла јој:

— Слушај ме, девојко мила, ја сам богиња Срећа. Далеко је теби тражити Јасног Сокола, од нас  до чертога Финиста није мање од  “двудевяти”  дугих даљина и још једна трећина  приде. Гледала сам ја и на нашој  земљи, нисам га видела. А ти сада иди мојој старијој сестри Богињи Несрећи, она плете људима несрећне судбине, она ће видети твоју несрећу. А да би ме запамтила, узми од мене један мали поклон. На радост ће ти бити, а у нужди ће ти бити од помоћи.

И даде богиња Срећа својој гошћи мали сребрни украс са каменом малахита.

Затражила је Настенка опрост за сметњу од добре богиње, поклонила јој се, одмотала клупче путомерно и пратила га, натраг у долину, где су Вајтмани различити стајали. Видела је она Вајтман сребрни, преобула се у четврти пар железних чизама и замолила добре људе да је поведу са собом..

Дуго је журио Вајтман сребрни сред звезда небеских, колико је времена прошло – нико не зна, само је је Настенка и четврти пар чизама износила и четврти хлеб гвоздени појела, а ту је и Вајтман сребрни пут завршио, а Настенкином путу још нема краја. Уздахнула је тада Настенка, тешко, када је слетео Вајтман на земљу чудну, спарну, пустињску, под белим сунцем, пошла је она по путу неравном, што између планина вијуга. Дуго је ишла она, већ је и ноћ наступила, а на небу изнад земље, три луне јарким светлом свелте и види Настенка: поред пута, иза камене ограде од кованог гвожђа, стоји кула камена.

Размислила је Настенка: «поћи ћу у кулу камену, да замолим добре људе да преноћим. А ујутру ћу питати домаћина, можда су они видели мог Јасног Сокола из чертога Финиста!»

Покуцала Настенка на врата гвоздена, а из куле камен изашла је веома стара старица. Отворила је старица врата гвоздена а пред њом стоји прекрасна девојка. .

          — Пусти , добра бакице, путницу да преноћи !

— Уђи, мила, у кулу, драги гост ћеш мој бити.

У кули ,веома стара старица, нахранила је  и напојила Настенку и дивну собу за спавање јој спремила. А ујутру је пробудила гошћу  и питала је:

— Како тебе зову, прекрасна девојко?

— Настенка. А ко сте ви, бакице, и шта вас је натерало да зивите у оваквој пустињи?

— Ја сам богиња Несрећа -наменила ми је моја мајка Макош  да предем несрећну судбину свима ко отступи од закоан Рода и Сварога! А далеко ли идеш голубице?

— Далеко или близу, ни сама не знам бакице. Тражим Јасног Сокола из чертога Финиста. Раздвојила нас је нас је судбина тамна. Да ниси ти нешто чула бакице Несрећа?

— Како не бих чула, ја стара одавно на свету Сварожјем живим,  ја судбинама многих у Сварожјем свету управљам. Далеко је теби до чертога Финиста драга, још један круг далеких даљина и још једна четвртина  приде!

Само запамти, драга, раздвојила је  тебе од суђеног, не судба тамна, већ само завист људска.

И ако не одступиш од своје замисли и не одрекнеш се љубави своје, цео ће твој живот ићи глатко и срећа те неће остављати.

А сада иди мила, мојој родјаци,  богињи Тари. Она можда није старија од мене, а о великом  животу зна боље. Можда, она добро тебе научи и каже ти где твој Јасни Соко живи.  А да мене стару не заборавиш, узми сребрну посуду за путер са златним поклопцем, у њој  масло лежи и никада не нестаје. А када кренеш да обедујеш, ставиш масло у јело – такав укус хране не постоји. Брини за мој поклон, Настенка, док он код тебе на путу буде, а пут кад се заврши, и ти га сама поклони.

Настенка је узела поклон, захвалила се доброј богињи Несрећи, поклонила се и кренула са двора, следећи клупче путомерно. Провело  је клупче кроз планине у долину, где још један велики Вајтмар  стоји. Видела Настенка Вајтмар велики, преобула је и пети пар гвоздених чизама и замолила је добре људе да је повезу са собом у земљу, где богиња Тара живи.

Полетео је брзо Вајтмар велики кроз звезде небеске, што звезданим светлом у пругама сијају и у дивну дугу преливају. Колико је времена прошло, не знамо, само  је Настенка пети пар гвоздених чизама износила и пети гвоздени хлеб појела, а ту се и велики Вајтмар у земљи богиње Таре заустави, а Настенкином путу још краја нема

Слетео је Вајтмар велики на земљу чудну, земљу дивну. Златно сунце изнад зелених шума, играло се својим зрацима, топлину и светло давало је различитим животињама. Види Настенка – у непосредној близини зелених шума град је предиван и посред њега предивна кула од белог камена.

Испустила је Настенка своје клупче из руку  на дивну земљу, и откотрља се оно по путу до града. Пошла је за њим Настенка кроз град, и близу тржнице се зауставило клупче и не иде даље. Подигла је она њега, и срела добре људе, радосне, обучене у празнична одела. Запита Настенка њих:

— Реците ми добри људи, где да идем даље, где да нађем богињу Тару?

Узели су добри људи Настенку за беле руке и довели до куле од камена белог, на трему је оставили и пошли за својим послом. Покуцала је Настенка на врата храстова, резбаријом украшена. Отворише се врата храстова, пришла је Настенки девојка прекрасна, очи су њене плаве свелте,  а руса коса до Земље је падала, погледала је она Настенку погледом добрим и упита је

— Ко си ти прелепа девојко, какав посао те довео мени?

— Тражим ја,  сестрице, богињу Тару, по послу срца. А послала ме њој рођака њена, богиња Несрећа.

Узела је прелепа девојка Настенку за беле руке и одвела је у кулу белокамену, напојила је и нахранила и на починак је одвела и говори јој::

— Ја сам богиња Тара, сестрице, не гледај то што изгледам млада, ја сам не једну стотину кругова живота  проживела у свету Сварожјем. Сада спавај, одмори се од пута, ујутру ћемо причати о пословима твог срца.

Прилегла је  Настенка на кревет перјани  и уснула слатким сном, каквим одавно није спавала. А ујутру је богиња Тара пробудила Настенку, напојила је, нахранила је и у дивни врт одвела, посела је на дивну храстову клупу и почела да је запиткује:

— Реци, испричај ми сестрице мила, какав је твој посао срца?

Испричала богињи Тари Настенка све, како јесте, ништа није утајила.

— Послушај мене, мила сестрице, чула сам ја за твог Јасног Сокола! Јер већ одавно на свету Сварожјем живим, много о околним световима знам! Далеко је теби још до чертога Финиста стићи, још један круг дугих даљина  ти је остао. Али мораш пожурити, сестрице, опоравља се он од рана својих, а брине за њега  црноока девојка  са косом огњеном, стигла из стране Земље, из света далеког. Послаћу те богињи Дживи, супрузи мог рођеног брата Тарха Даждбога. Она је старија од мене и више може видети. Можда, она теби покаже кратки пут до чертога Финиста, где сада твој Јасни Соко живи.

А ти сестрице мене да не заборавиш, узми златом осликане гусељке, златом украшене, са сребрним струнама, почнеш ли на гусељкама свирати – цео свет ће плесом бити занесен. Брини за мој поклон, Настенка, нека он на путу са тобом буде, а кад пута нестане, ти га и сама поклони.

Сада иди мојој огњеној кочији, она ће тебе брзо код мог брата одвести, тамо ћеши и Дживу наћи.

Настенка је узела поклон, гусељке, златом украшене, поклонила се вечно младој богињи Тари, захвалила и пошла ка огњеним кочијама. Када је стигла Настенка до кочија огњених, преобула је шести пар гвоздених чизама и отишла са огњеном кочијом са те дивне Земље

Тако је брзо журила ватрена кочија да се на небу нису могле видети звезде, само једна вишебојна дуга. Колико је времена прошло-не знамо, само је Настенка шести пар гвоздених чизама износила и шести гвоздени хлеб појела, а ту пут и огњена кочија заврши, а до краја пута Настенки сасвим је мало остало.