Поезију пишем зато што верујем, да су Лепота, Доброта и Љубав једини Пут Светлости којим би човек требало да иде.

Јер, свет није онакав каквим га видимо нашим физичким очима, већ је управо онакав каквим га видимо нашим унутањим видом, нашим оностраним очима духа, душе и срца.

Сваки расни песник, сваки рођени уметник, кроз своје стваралаштво, снева о Савршенству и стреми ка Савршенству.

Зато свака поезија, зато свака уметност и вреди онолико колико се у њој садржи слика, визија, слутње и осећања Савршене, Идеалне Лепоте, Доброте и Љубави.

Ако у поезији, ако у уметности нема Идеала Лепоте, Доброте и Љубави, онда то и није поезија, онда то и није уметност!

Људи овога времена олако називају поезијом, олако називају уметношћу све и свашта, не схватајући да је суштина поезије, суштина уметности вечно стремљење ка Лепоти, Доброти и Љубави.

Некада су, у Древности, људи имали веома изоштерна и истанчана унутарња чула за осећање и препознавање истинске поезије и уметности.

Данас није тако.

Људи више не разликују истинску поезију од надри-поезије, не разликују истинску уметност од лажне уметности, од „уметности“ коју називамо кичом и шундом, односно, смећем и шљаком.

То је отуда што су људи овога времена у тами, у опсени, у мађијама црних гмазова.

Људи више не могу да виде јасно!

Нема више јасног виђења.

Јасно виђење је виђење духом, душом и срцем.

Људи више не мисле духом, душом и срцем, већ својим физичким телом, својим физичким чулима.

И Љубав доживљавају само телом, само месом.

Љубав је данас постала плот, тело, страст, дивљање…

Између двоје љубавника данас више нема мистичног спајања и оностраног прожимања двају духова, двеју душа, двају срца, но је то постало грчевито везивање и сплитање у чворове двеју врећа меса и костију, двају физичких тела која ударају, ломе и кидају једно друго, као кад да се води борба на живот и смрт између два животињска, бесловесна бића.

Вредно је и битно само оно што у себи садржи и скрива Идеал Лепоте, Доброте и Љубави!