Један Песник је рекао, да је Поезија само оно што је чисто надахнуће.

Све што није чисто надахнуће, то може бити нешто што само подсећа или личи на Поезију, али, у суштини, у бити – није Поезија!

Шта значи чисто надахнуће?

Чисто надахнуће јесте стваралаштво чисте Душе.

Душа је повезана са Акашом, са Извором Живота, са Творцем и свим иним овостраним и оностраним световима.

Наш Ум најчешће омета и збуњује Душу.

Ум, за разлику од Душе, није повезан са Акашом, са Извором Живота, са Творцем.

Ум је усмерен на спољни, видљиви, материјални свет.

Душа снева, машта, ствара и, надасве, увек бива млада, увек бива у пролећу живота.

Ум је вероломан, превртљив, непостојан, непоуздан и пролазан.

Ум није Стваралац, већ Философ.

Душа је Стваралац и Творац.

Стваралац ствара Божја дела, а Философ само анализира и тумачи Божја дела.

Човек Душе путује Путем вечности, док човек Ума путује Путем пролазности и смртности.

Човек Душе је усмерен и усредсређен на Духовни свет, а човек Ума бива усмерен и усредсређен на спољни, вештаствени, материјални свет.

Човек Душе развија и негује култ Духа, док човек Ума развија и негује култ физичког тела.

Човек Душе ће осетити, доживети и упознати све лепоте, красоте, дивоте и чаролије Љубави, за разлику од човека Ума који ће тек имати наговештај и слутњу Љубави, што значи, да никада неће открити и познати Божанство Љубави.

Док је Човек Душе посвећен Свеобухватној Чистој Љубави, дотле је човек Ума превасходно усредсређен на сексуалност, односно, на чулну, плотску, телесну љубав.

Човек Душе је Давалац; човек Ума је Прималац.

Први без престанка даје и предаје, а други без престанка прима и преузима.