Далеко негде иза седам равница и гора

иза седам облака и гнезда орлова седам

скривен у шумама, исцветао Бор један!

Латице су румене мајци Земљи окренуте

јер Сунашце топлим сном задремало је!

О дивне, латице мирисне, вековне лепоте,

ви Лотос сте што га Сунце засањало је!

Јер – пожлело је Сунце Земљу да дарива

нечим што  радује њено мило лице!

Мислило је дуго шта би таква радост могла

њојзи бити и сети се, времена прастарога

кад настајаше тек свет шаролики и кад

говорило је свакој трави како ће да цвета и

дрвећу када ће да листа –

Бор када настаде, створи се забуна нека  и

дрво оста зелено, ал без цвета!

Од тада, једном у година сто, Сунце заспи

сном намерним  и засања Бору Лотос румени

 Земљу да гледа – лепотом да је весели!