(Посвећено плавој вили Милици и њеном оцу плавом вилењаку што обитавају подно Радан-планине.)

Овако би беседили и толковали наши посвећени и просветљени преци док би у ледене зимске вечери уз живу ватру тиховали:

Ми смо синови и кћери Сварога и Мокоши, синови и кћери Богаоца Духовног Сунца и Богомајке Духовне Васељене.

Ми смо Сварожићи, ми смо Мокошићи, ми смо дошли Одозго и ми се враћамо Горе.

Наш Род је Све у свим световима; наша су браћа и наше сестре: све планете, све луне, сви месеци, сва сунца и све звезде…

Све што су Сварог и Мокоши родили или створили то и јесте Наш Род.

Они су удисали Светлост, живели Светлост и творили Светлост, јер су и били Светлост.

Они себе нису звали ни Србима, ни Словенима, ни Хиперборејцима, ни Аријевцима, ни Европљанима, већ само Родом, већ само Сварожићима и Мокошићима.

Светлели су и у најгушћој тами и, из дубина Вечности исијавали Животворну Светлост.

Тек много тисућлећа и еона доцније, када се већ догодио Пад и Суноврат у Омају, почели су себе називати: Србима, Словенима, Аријевцима, Хиперборејцима, Рашанима, Расенима, Јетрашима, Скитима…

Но, тада више нису били ни посвећени ни просветљени ни Сварожићи ни Мокошићи…

Тада више Они – нису били Они!