Носи, српска реко, крв наших синова,

јер крваве реке свуд су наше међе;

Мачеви убица сви су истог кова –

Сад носи унуке куд носаше пређе.

 

Прими крв нејачи у светле ти пене,

Сто пута је за те и пре умирала:

Да је не полочу погане хијене,

Да не метну у њу отрова и кала.

 

Наше су победе и заставе наше

Твој велики завет гордости и беса –

Једине у теби што се огледаше,

И једине овде дигле до небеса.

 

Беше тада славна а сад си и света,

Певај сва крвава кроз њиве и луге.

Наша звезда славе сад и даље цвета:

Пре свачији сужњи нег ичије слуге.

 

Носи мора крви да их не покраду,

Носи реко српска, крв невиних жртви:

Радосне победе хероји нам даду,

Али страшну правду извојују мртви