(Роси Белој Србкињи из Данске,

у Љубави и Милости Створитеља.)

Некад ми се чини, да од самог Почетка, па све до Свршетка, постоји једнак број душа које се, вазда и увек изнова, оваплоћују на Земљи, у материјалној Васљени, а што значи, да је само привид и опсена то што се, тобож, повећава број људи у свету.

Ако је, збиља, тако – а канда и јесте! – онда смо сви ми веома старе душе које само привидно, пошто обнове или замене физичко тело, делују младолико.

Кад неко време проведемо на Земљи, онда наше душе урањају у космички сан у којему, опет, проведу неко време, да би се, иза тога, из стања дубоког космичког сна, наново низвеле у материјални свет, где попримају посве ново обличје, и нови лик, а то је тренутак кад излазимо из мајчине материце.

Песнички речено, наше душе су попут неуништивог божанског рачунара у којему се свагда изнова брише стари програм а на место старог убацује нови програм, и тако из круга у круг, из еона у еон, из тисућлећа у тисућлеће све до Свршетка којега никада ни бити неће.

Рачунар је вечит и неуништив, само што се у њему вазда изнова дешава програмско рециклирање, падање и подизање система, брисање старог и постављање новог програма.

У том случају, ми смо сви једни други стари знанци, ми, у суштини, све знамо једни о другима, само што не знамо да све знамо; не знамо све до тренутка поновног буђења и освешћивања.

Следствено томе, ми смо, вероватно, сви у некаквом тајинственом овостраном и оностраном сродству, сви смо ми једни другима толико пута били браћа и сестре, мужеви и жене, родитељи и деца, а да то не знамо, а не знамо јер не можемо да се присетимо тога, а, можда, и не би требало да се свега присетимо и да све то освестимо, будући да би се тада уништила чаролија вечитог повратка, чаролија вечите обнове и упознавања.

Јутрос сам имао јасновиђење, да сам ја ко зна колико пута, кроз многе животне токове, већ писао исту овакву поезију, да сада по ко зна који пут изнова препусујем своје песме из неких ранијих живота, а све време живим у илузији, у омаји и опсени, да ја, тобож, по први пут записујем баш ове песме!

Ако је тако – а канда и јесте! – онда ја, онда ти, онда он, она и оно, онда било ко од нас није уопште битан, јер ми и нисмо никакве суштинске индивидуе и битности – наша је индивидуалност тек пука опсена, илузија, омаја и мађија – већ је битно само Једно, само Суштаство, само Стварање и Рађање Оца-Мајке, сам Живот, сам Извор Живота без Почетка и Свршетка.