Дунуо је Ветар – стиже са далеког Севера!

Звона милозвучног дрвета – подрављају га!

Причу ће – рече – испричати Вучјег чопора!

 

Спремио се Месец удобно на облаку

А Звезде засијале и ….   ућутале!

Воде река се умирише – скоро засташе!

Пробудише се Гаврани, да полете умало!

У ноћи као што је ова, желе сви  и

Опали  Листови Дрвећа желе да чују Бајку!

 

Хучи Ветар свиралом, никако да стане!

,,Хајде крени,, – већ повикаше сви!

,,Па зар, не чујете?,, – пита Ветар –

Причам, урличем и завијам  све време… ,,

…..  Па то сте Ви!,

Чопор до чопора, Вук до Вука!

Зар сте све заборавили’?

Зар заборависте кад Људи бејасте и

Кад животе њихове водисте?

 

Зар заборависте и кад Вукови бејасте,

Кад по врлетима се окупљасте и

Најстаријим језиком говористе’?

 

Жамор утихну и спустише се главе све!

,,Не! Не стидите се што заборависте!

Важно је да се сетисте, да сте  део чопора!,, –

Дуго у ноћи, све до јутра, чуо се

Глас Вукова – песма праисконог хора!