Лирика вечног тренутка

(Роси Белој Србкињи из Данске)

01

Ако у Човеку не видимо и не препознамо Бога, онда то и није Човек.

Човек је сушта слика и прилика Живога Бога.

Многи имају човечји лик и облик, али нису Човек.

Заиста, редак је Човек!

Кад год се сретнемо с Човеком, ми се сретнемо и са Богом.

Човек и Бог јесу Једно.

Бог Створитељ и Човек Сушти јесу Једно Суштаство.

Нема Човека изван Божје Усебности.

Бог и Човек јесу Једна Усебност.

02

Цео свет је у нашем срцу, цела Васељена је у нашој души.

Ако желиш да упознаш свет и Васељену, онда упознај своје срце и своју душу.

Чега нема у нашем срцу и нашој души, тога нема нити у свету нити у Васељени.

Ако желиш да будеш љубљен, онда љуби!

Љубљен је само онај који љуби, онај који поклања љубав.

Љубав се не може изнудити нити створити опсенама и мађијама; љубав се мора стварати, без престанка, у срцу и души.

Ако љубиш некога, онда љуби не размишљајући о томе да ли ће ти љубав бити узвраћена.

Љубав се увек враћа ономе који уме да љуби.

Љубав је Божја уметност.

Од љубави нема веће уметности.

Од љубави нема веће мудрости.

03

Ево како ја, међу тисућама, препознајем Белог Србина и Белу Србкињу.

Ако некога могу привити на срце и душу, онда је тај Бели Србин или Бела Србкиња.

Све што не могу привити на срце и душу, то за мене није Бели Србин ни Бела Србкиња.

Ово морамо да освешћујемо из дана у дан, да не би дошло до забуне, да не бисмо некога погрешног назвали Белим Србином или Белом Србкињом.

Много је оних који себе називају Србима и Србкињама, али је редак онај који уистини јесте Бели Србин или Бела Србкиња.

Јер, Бело Србство је Божје Позвање.

Бело Србство је Божја Вертикала.

Бело Србство је Божја Љубав.

Све друго је нешто посве друго!

04

Долази време Белога Србства.

Бело Србство јесте звездана будућност Рода.

Без Белога Србства човечанство нема никакве будућности.

Ово је записано у Вишњим световима, у Акаши.

А све што је записано – то јесте и бива!