Сваког јутра поздрављам те Сунце моје мило

Гледам те и дивим се твојим зрацима и упијам њихову топлоту и доброту у моју дечју душу

Сваког јутра гледам у тебе и видим ти чисто и бело лице

А на небу изнад моје главе прелећу моје беле птице,

Сваког јутра гледам у тебе Сунце моје и у златноме зраку ти видим дугине боје

И увек се наново и поново питам, колико се ми већ знамо у овој вечности!

Роса, уистини, Бела Србкиња, рођена негде на југу Србије, већ много лета борави у Данској, на светој (северној, вечерњој) земљи својих звезданих предака – Белих Срба Хиперборејаца.

Она је – иако тога задуго није била свесна – од својих звезданих предака са Северије, са Хипербореје, позвана да дође у Данску – тамо где су њени ратнички преци живели до пре двадесетак столећа – да духовно, звездано и енергетски повеже Србију са Данском, да открије велике тајне Белих Богова и Белих Срба.

Данска је света земља Белих Срба Хиперборејаца и, првобитна Бела Србија (Бела Бојка) управо је и створена  на тој светој земљи, где су се, пре дванаест тисућа година, Сварогови и Свебохови изасланици, а наши Бели Богови – Перун, Све(То)Вид, Велес, Даждбог, Србон, Србона, Рода, Мокоша и Жива – низвели, у огњеним кочијама, на Бели Пупак Света.

(Симовић)