Једна легенда каже да када је прва зима забелела земљу, прва жена, је чезнула за свим предивним биљчицама и шаренилом поља. Анђео коме се она молила, узео је пахуљу снега и удахнувши јој живот претворио је у цветак, који не само да је разбио монотонију зиме, већ је подарио наду у божанску милост.

А друга,  већ заборављена прича говори о усамљеној старици која је живела у колибици, на рубу напуштеног села. Једина радост и њезини једини пријатељи било је цвеће које је (чудом!) најбујније цвало баш око њене колибице. Усамљеност и године погрбиле су је. Једног хладног сијечанског јутра једва је устала, тешком муком изашла пред своју колибицу окружену снегом и осјећајући да умире, заплакала је јер њених пријатеља – цвећа није још било, није се имала од кога опростити. На местима где су на снег пале њене сузе, појавили су се нежни цветићи, погнути попут ње…

Извор -хр.портал-митови и легенде