Јутрос сам, тихујући уз јутарњу кафу, осетио у ваздуху присутност скоро свих својих предака, како у простору тако и у времену, како по хоризонтали тако и по вертикали.

Али, нисам осећао само присуство предака, већ и потомака, као и наших богова.

Били су свуда око мене: у ваздуху, у духу, у енергији простора и времена, у руменим зрацима Сунца што изгрева понад снежних кровова…

Осетио сам топлину и милину, осетио сам милост и љубав.

Данас је Савиндан, Слава мојих предака.

Наравно, и моја!

Моје племе се дуго опирало наметању јудео-хришћанства, дуго се борило, бранило и скривало по херцеговачким кршевима, пећинама и врлетима.

Свети Сава је дошао на место Дајбога, древне Славе мојега племена.

Но, хришћанство су само узгред примили.

Моји преци, колико ја знам (а ја најбоље знам!), никада не бејаху хришћани, ни у срцу ни у души.

Остали су староверци, родноверци, пагани…

Неговали су праисконе ведске култове: Сунца, ватре, огњишта, светог дрвета, светих биљака, птица, орла, сокола и вука…

Потом сам, и даље тихујући и сневајући уз јутарњу кафу, у духу призвао и оживео један догађај који се збио управо на овај Дан, на Савин-дан, на Дајбогов-дан…

Дан бејаше сунчан, пун праисконе светлости.

Снег, чист и бео, до појаса.

Кућа пуна слављеника.

Цело племе бејаше на окупу.

Оцу је понестало дувана, те пошаље мене у Луку (тако горштаци зову сваку дубодолину и котлину), да му у продавници купим дуван.

Пушио је нишку мораву.

И сад ми је још увек жива слика те паклице мораве, зелене боје, на којој је била нацртана лепа Србкиња, однекуд са југа Србије, како на крилу ниже венац дувана.

Ја, пун важности и радости, истрчах из куће, без капе и у џемперу, да што пре послужим оца…

Продавница је од нашега дома удаљена око пет километара, а иде се све пре снежних и високих брда.

Пет километара дотамо и толико наовамо – то је десет километара!

А ја, у то време, бејах тек у седмој години!

Трчао сам, захваћен неком чудесном и тако умилном божанском, праисконом енергијом, преко брда, коса и венаца, све време просто летећи уз брда и низ брда, прескакајући увале, потоке и речице, пливајући преко високих снежних сметова…

Када сам био на два километра од наше куће, угледао сам предиван пропланак, а на врху пропланка једну величанствену столетну оскорушу окупану златним сунчевим зрацима…

Пропланак бејаше сав у предивотној, златној и сребрној светлости…

Милијарде искрица, милјарде звездица расутих свуда уоколо…

Мене је, у трену, запљуснула нека неизрецива радост и милина, и ја сам тада у неком стању божанског заноса легао у снег, зурећи у златне зраке Сунца што су исијавали кроз крошњу оскоруше…

Ово вам причам у сценама и кадровима филма који су снимали неки божански редитељи и сниметељи…

Изишао сам из овога света, изишао из својега тела, и, све време се дивио, радовао и смејао, грлећи и милујући снег, да би се, у једном трену, и изненада, изгубила свака слика, као да се догодио прекид филма…

Прво чега се, иза тога сећам, био је мој улазак у кућу када оцу предајем паклицу зелене мораве.

Сви су наједном у чуду занемели…

Неко је од гостију погледао на часовник и, збуњено прошапутао оцу: прошло је само петнаест минута од како је Драган истрчао из куће!

Па да је птица, не би могао за четврт часа да стигне до тамо и да се натраг врати!

Нико није могао да поверује да сам стигао до продавнице и вратио се за само петнаест минута, кад и одрастао човек тај пут преваљује за два часа.

Отац је био убеђен, да сам му ја, по свој прилици, тих дана украо паклицу дувана (јер је чуо од мајке, да крадомице пућкам његове цигарете), и да сам је сада, постиђен и посрамљен, вратио…

Све би се на томе и завршило, да отац следећег дана није неким послом отишао у Луку те упитао власника продавнице, да ли сам се ја јуче појављивао…

Да, добро се сећам – узвратио је продавац – твој Драган је јуче купио паклицу нишке мораве...

На те речи, отац је просто зинуо и занемео од чуда.

Не знајући о чему се ради, а видевши збуњеног оца, продавац је преплашено прошапутао:

Шта је посреди!? Није ваљда да сам заборавио да му вратим кусур!?

Не, не! све је уреду! – узвратио је отац, и даље збуњен и зачуђен.

То је било моје прво онострано звездано путовање у духу и визијама, или, како би то парапсихолози рекли, моје прво телепортовање.