Има нешто што нама, Белим као и оним другим Србима, веома шкоди, што нас на свим путевима и на сваком кораку осујећује, омета и спутава.

То су наше ниске страсти, наше ниске емоције, наша приземна сујета и таштина.

Ми се очас повредимо, ми се очас наљутимо, на ближњег, на брата, на сестру због сваке ситнице и баналности.

Ево вам најлепшег и најсликовитијег примера србских неосвешћених емоција и страсти.

Радња се дешава у деветнаестом веку, негде на југу Србије.

У једном селу живео један србски свештеник, православац, који се годинама лепо дружио са сељанима, својим парохијанима.

Догоди се, да се једног дана свештеник посвађа са неким од својих суседа, можда, ни око шта, како то и иначе бива.

Толико се тај свештеник наљути и разбесни на своје суседе, толико се накупи беса и гнева, да је још истога дана напустио хришћанство, напустио православље и, прешао на ислам!

Ово је истинита прича која тако лепо осветљава наш србски инат који ми, често, а из неосвешћености своје, сматрамо неком нашом, србском врлином!

Србски инат најчешће происходи из ниских емоција и још нижих страсти.

Бели Срби и Беле Србкиње морају високо да се узнесу изнад србског ината, изнад ниских емоција и страсти, уколико желе да се духовно развијају на свом унутарњем и божанском путу.

И још ово да знамо.

Емоције су најчешће стање неосвешћене, болећиве и болесне душе.

Белим Србима и Белим Србкињама не приличе емоције, већ осећања и осећаји.

Осећања а потом и осећаји происходе из Свести и Свесности, из пречистог срца и освешћене душе, док емоције происходе из нечистог срца и неосвешћене и неосветљене душе.