Волим тако – када сам докон, иако никада нисам докон! – да трагам за кореном речи, будући да су у корену речи скривене највеће тајне.

Данас се, док ромиња киша росуља, присетих неких ведсрбских речи које су или потиснуте или заборављене.

Кашику су наши ведски преци звали жица, а виљушку – вилице.

Потом је жица прешла у кашку, а иза тога у кашику.

Кашка је помагало којим се куса каша.

Није ми јасно зашто је кашки придодато И, између Ш и К!?

И опет, како су вилице (мале виле!) постале виљушка!?

Како је веома тврда и рогобатна туђица – панталоне – потиснула нашу ведску реч влаче!?

Јер, влаче се навлаче и облаче, а пантолоне се вероватно пантолонују!?

Како је тврда романска туђица стампа (штампа), потиснула нашу реч тисак, тисковање, печатање!?

Јер, ако имамо отисак и златотисак, онда, свакако, морамо имати и основицу речи, а то је тисак!

Зашто се својих тако дивотних ведских речи одричемо у име неких вештачки створених народа, који нам на сваком кораку краду све оно што им се на путу нађе!?

Краду нам све, од језика и имена, па до највише културе и духовности!

Наравно да су ти народи и створени зато, да би нас крали и пљачкали на свим пољима бивствовања.

Не дозволимо душманима да својатају наше најдивотније речи, као што су: влаче, жице, вилице, тисковина, тисак, тајник, тисућа, творница, крајолик…

Крајолик је сликовита ведсрбска реч за пејсаж – пејзаж.

Много је лепша реч крајолик од речи пејсаж!

Упамтите: не постоје никакви кроатизми, већ су све то изворне ведске речи!

Кроатизми су, уистини, ведсрбизми!

Ово што на слици изнад ових лирских записа видите није водопад, већ слап.

Кад вода слапи, кад се слива низа стене, то је онда слап.

А водопад је кад вода буквално пада.

Поред слапа и водопада, постоји још и бук.

Бук је када вода бучи, кључа и пенуша при паду.