У својим будним сновима, и у својим јасним јасновиђењима видим једну песму-слику која се догодила давно, давно, у једном бољем, лепшем и дивотнијем свету, тамо негде иза обзорја свих обзорја, на размеђу светова, времена и вечности…

Трчи, Србкињице, трчи!

Трчи према Сунцу, трчи према Лепоти, трчи према Љубави, трчи према Вечности.

Трчи и трчи, и никада немој престати да трчиш; трчи према Извору Живота, трчи према Светлости од Прасветлости, трчи према Дивоти над дивотама.

Трчи, Милице, трчи!

Јер све док трчиш, ти и живиш, ти и дишеш, ти и јеси – Ти!

Јер све док трчиш, дотле се и Земља креће, дотле се и Сунце креће, дотле се и Васељена креће.

Јер све док трчиш, дотле и Творац твори, дотле и Мајка рађа, дотле се и Божји светови стварају.

Трчи, Дивото, трчи!

Трчи према Пречистом Срцу, трчи према Преблагој Души, трчи према Сушт-Суштаству.

Трчи и трчи, и никада немој престати да трчиш…

Љубим те, никада немој престати да трчиш!