Кад утрни срце и  душа утихне

Кад останеш нем јер нема речи више

Кад се распрши задња у добро нада,

Кад пријатељи утамне,  љубав оде,

Кад најниже страсти завладају тамо;

Погледаш у то коло јадно

И искорачиш из њега сасма јасно!

Кад схватиш, да крив си, што волиш јако

Јер већини то много смета,

А знаш да одговор си само, понуђеној

Љубави ти дао – И знаш да дао си шта

Тражило се од тебе без питања иједног

Јер си веровао души што говорила је да

Из раја  је,  да добра је и да само верујеш;

Кад знаш да отворио си сва  врата љубљеноме,

Што забрављена беху из опреза,

Кад знаш да си за љубав и за њега

Задњу кап свих живота дао –

Па наравно да ти је жао!

Пожелиш, да све што добио си, вратиш,

да из књиге живих себе избришеш,

јер мора да крив си много када

си толико пао,

када си толико поверовао!