Природа је храм где мутне речи слећу

Са стубова живих понекад, а доле

ко кроз шуму иде човек кроз симболе

што га путем присним погледима срећу.

 

 

Ко одјеци дуги што даљем се своде

у јединство мрачно и дубоко што је

огромно ко ноћ и као светлост, боје,

мириси и звуци разговоре воде.

 

 

Неки су мириси ко пут дечја свежи,

зелени ко поље, благи ко обоје,

– други искварени, победнички, тежи,

 

 

што у бескрај шире простирање своје,

као амбра, мошус, тамјан, раскош њуха

који пева занос чула нам и духа.