Зеница у зеницу…
Варница – озарница!

 

Позн’ о сам те,
око моје:
ми смо праптице
од две боје,
свеједно које.

 

Птице – чудеснице!

 

Ни трен
није трен-у-О,
а наш праптица – сан,
путем – поред шуме,
уз поток,
крен-у-О,
крену-О.

 

Мени је потребно
да се раз-мимођем с тобом,
прошаптала си мило.

 

Како је лепо,
како је лепо,
ко да се снило,
све то што се с нама
никада није догодило! –
причам са собом.

 

Моћан је и тих
овај крајолик!

 

Узлећу орлови,
прелећу вране.
Природа искри од вољења!

 

Зашкрипа воз,
зашкрипа влак…
Настављамо тиху линију мољењa. . .