Беле Србкиње, у односу на Беле Србе, имају неупоредиво ширу и већу посвећеност, одговорност, марљивост и пожртвованост за властити Род и властиту Домају Родину.

Када су, у Древности, Беле Србкиње владале србским земљама, тада је Бело Србство бивало најтемељније и најјаче на свим пољима, од привреде до културе и духовности.

Највећи успон србских и руских земаља дешавао се управо онда када су на челу србских земаља биле Беле Србкиње, а на челу руских земаља Беле Рускиње.

Беле Србкиње су, по природи својој, увек, без двоумљења, до краја посвећене Роду и Родини.

Њих, превасходно, води праискони мајчински инстинкт, и оне никада и нипошто не пристају да тргују, да се цењкају са Родом и Родином.

Боре се свим средствима, свим снагама и силама за властити Род и властиту Домају Родину.

Пре појаве јудео-кршћанства Беле Србкиње су у свему биле сасма изједначене са Белим Србима.

Није постојао никакав раскол, никакав јаз, у племенима и заједницама Белих Срба, између мушког и женског начела.

Са прихватањем јудео-кршћанске рептилске идеологије Бела Србкиња је вековима бивала посве потиснута, скрајнута и обесправљена до скота, а са обесправљењем Беле Србкиње обесправљено је и свеколико Бело Србство.

Наш свеколики културни и духовни пад јесте последица пада Беле Србкиње.

Јудео-кршћанство је оставило дубок ожиљак, не само у Србском Бићу, већ и на Србској Души.

Видим те међу звездама и сунцима;

видим те у месечевом зраку и у капи роси;

 видим те међу облацима и јатима птица;

видим те у јутарњем лахору и у пољском цвећу;

видим те у своме срцу и у сновима својим –

видим те, свуда те видим,

и препознајем,

Љубави моја –

Богињо моја,

Србкињо моја!