Нама се данас чини, да је Зло посве завладало светом, те да Доброте уопште и нема у свету.

Ми бисмо желели да Доброте буде све више, али је ње, упркос свим напорима нашим, ипак, све мање!

И ми се због тога осећамо лоше, осећамо се јадно и бедно.

Несрећни смо и очајни, као да су нам све лађе потонуле.

И то бива узроком свих наших болести!

Ми желимо да овај свет буде све бољи, а он је, ипак, све гори!

Ми желимо да овај свет буде што бољи – зарад нас, зарад деце наше, и зарад унука и праунука наших.

Ми желимо – али смо немоћни!

И тако падамо у очај, у безнађе, у сету, у тугу, у болест.

И све дубље и дубље тонемо – у таму, у чамотињу, у ништавило.

И тако се вртимо укруг – из једног животног тока у други, из другог у трећи, из трећег у четврти, пети, десети и стоти.

То се зове Витло илити Самсара.

Како изићи из Витла – Самсаре?

Тако што ћемо кренути Путем навише – ка ПраСветлости, ка ПраЖивоту.

Престаћемо да тумарамо унаоколо по мраку Хоризонтале, и кренућемо навише уз Вертикалу –

ка ПраВиделу Вечног Живота.

До сада смо лутали и тумарали Спољним Путем, а одсада ћемо, смирено и самопоуздано, ходати и  корачати Унутарњим Путем Светлости.

Збогом, варљиви свете! – рећи ћемо – ми смо окренули Путем ка Дому своме.