Свакодневно нас разни медији затрпавају и трују најгрознијим, најужаснијим, најјезивијим и најцрњим вестима, и, нама се, на тренутке, учини, да нигде око нас, да нигде у беломе свету, нема више никакве лепоте, доброте, љубави и дивоте, да је људски род одавно већ сазрео за коначно истребљење, те да би требало да се заувек макне и избрише са лица Мидгард-Земље.

Ако је већ толико нарасло зло у свету, онда је то исто зло и дубоко у нама, у сваком од нас – било скупа, било  понаособ, тако да више нема ни једног јединог разлога, да постојимо, да бивамо, да живимо – не само овде на Мидгарду, већ било где у Васељени!

Но, застанимо на часак, и сиђимо дубоко, и још дубље, у своје срце, у своје унутарње биће, у своје сушто суштаство, и погледајмо изнова и испитајмо по ко зна који пут: Доброту у нама, Љубав у нама, Светлост у нама, Створитеља у нама, Душу и Дух у нама…

Још увек има наде за све нас, за сваког од нас понаособ, за сва бића око нас, за Мајку Мидгард-Земљу, за Прамајку Васељену.

Има наде, а има и вере, а ако има наде и вере, онда има и знања, и воље, и жеље… да поправимо, да променимо и себе и све око себе, да призовемо Створитеља и сва Бића Светлости: у своје срце, у своје биће, у своје сушто суштаство, у своју душу и у свој дух.

Напросто, ми морамо бити бољи него што јесмо!

Јер, ако не радимо и не чинимо, ако баш ништа не предузимамо: да будемо бољи него што јесмо, да будемо племенитији и дивотнији, онда ћемо, зацело, бити гори, много гори, него што јесмо, него што игда бејасмо!