Ових дана, свим бићем својим, осећам колико су и Природа и Мајка Земља уморне.

Уморне су, уистини, и Природа и Мајка Земља од људских мисли, од људских дела, од људске бесловесности, од људског немара, од људског смећа.

Седим на левој обали Истера, тихујем и зурим некамо у даљину.

Волим тако да зурим некамо у даљину, у тишини и шутњи, пут далеког обзорја, пут плаво-зеленог неба, без икаквих мисли и осећања.

Јер, кад спустим поглед, тада видим само пластику, само гомиле смећа.

Свуда око мене, до убескрај, брда пластике и смећа.

Због свега тога, бивам тужан и сетан.

Осећам боли Природе, осећам боли Мајке Земље, па и сам од тога болујем.

Болују ми и тело, и душа, и дух, и снови, управо онако како болују Природа и Мајка Земља.

Призивам, у тиховању и сневању, Праискону Лепоту из неких далеких упоредних и оностраних светова, из светова у којима влада Праискона Лепота, Праискони Ред и Праискони Склад.

Без Праисконе Лепоте нема живота.

Заиста, нема живота са сврхом и смислом!

Обхрван тугом и сетом, кажем свом унутарњем бићу: тужан је конац и свршетак ове људске цивилизације – окончаће у властитом смећу, у властитом смраду, у властитом измету.

Јер, боље није ни заслужила!