Лирски записи

Част је широко поље, веома широко поље.

Поље части је широко и несагледно као море сиње.

Поље части се прожима са свим другим пољима нашег битисања, бивања и живљења, нашег ума, душе, духа, свести и стваралаштва.

И, не само на Земљи, већ и у Васељени, у свим овостраним и оностраним световима.

Рекао бих, да је част основа и потка свеколиког нашег постојања.

Без части нема ни живота са сврхом и смислом.

Напросто, немогуће је живети без части.

Ако нема части, ако нисмо људи од части, онда ништа нисмо.

Залуд све знање и умеће, ако части немамо!

И још нешто: част је Живи Бог у нама.

Бити частан, значи: бити обожен!

Има доста вас, драгих ми и милих пријатеља, који бисте желели да се сретнете са мном.

И ја бих желео да се сретнем с вама, уистини!

Јер знам, да сваки сусрет божанских бића и обогаћује и оплемењује нашу душу и наш стваралачки дух.

Но, ја нисам кадар, и поред истинских жеља и намера, у некоме дану и у некоме часу, да се сретнем с пријатељима, ма колико ми били мили и драги, и ма колико чезнуо за сусретом.

Што смо старији, наше физичко тело бива све захтевније, све непослушније, све рањивије и све трошније.

Ако нас је у младости још и слушало, у старости ми морамо да слушамо њега.

Све је то природни, васељенски и божански поступак, који морамо да поштујемо и следимо.

Важно је да се не жалимо, и да не будемо мрзовољни, већ да смирено и достојанствено прихватамо све што нам следује, све што нам однекуд стиже: из године у годину, из дана у дан, из часа у час.

И ово се тиче части, и ово је сушто питање из поља части.

Зашто вам уопште казујем о овоме?

Не казујем вам о овоме да бих вам се пожалио – јер ја од детета нисам ни желео ни умео икоме, чак ни родитељима, да се пожалим – већ вам говорим из једног јединог и простог разлога: да бисте ме схватили и разумели, да се не бисте љутили на мене, ако одређеног дана и одређеног часа у реченом дану, не будем могао да се сретнем с вама.

Бити частан, живети достојано и часно, између осталог значи и ово: бити искрен, говорити и поступати искрено и истинито у свакој прилици.

Из разлога части, ја сам морао да вам испричам ово, иако по природи својој, како већ рекох, не умем и не желим да се жалим, па ни онима који су ми најближи и најмилији.

Када ми је најтеже и најболније, тада се једино обраћам Творцу, Васељени, као и свим нашим Белим Боговима, будући да су ми Они најближи, будући да су Они у мојему срцу и у суштаству мојему.

Као што видите, наш свеколики живот врти се око части!

Један од највећих и најлепших идеала, како у овоме свету тако и у иним световима, јесте управо част.

Живети часно и умрети часно, то је идеал свих иделала, савршенство свих савршенстава.

Што сам старији, из године у годину, све већи страх осећам од једнога питања: да ли сам живео часно и да ли ћу умрети часно?

Јер, није довољно само живети часно, но и умрети ваља часно!

То питање јесте моје питање свих питања, скоро из дана у дан, из часа у час!

Све би било узалудно у мом животу, уколико нисам живео часно.

Све што сам чинио и све што сам створио, пало би у воду ако није било части.

А знам колико ми је снаге, енергије и времена требало у овом животном току, да следим Унутарњи Пут Части!

Када се у неко доба будем срео са својим Белим Боговима и Звезданим Прецима, знам још сада које ће њихово прво питање бити: јеси ли живео и јеси ли умро часно?

И знам унапред да ћу се збунити кад ме то буду питали, јер никада нисам знао, као што ни сада не знам: јесам ли живео часно?

Што сам се више трудио да живим часно, све сам више непријатеља имао.

Од када знам за себе, највише су ме кажњавали и шибали због части, због тога што сам, још као дете, желео да живим часно.

Зато и сада, док вам пишем ово и сведочим, осећам праискони страх, стрепњу, зебњу, дрхат и трепет, јер више и не знам: како сам живео, а још мање могу знати: како ћу умрети!