Браћа ми се закрвила,

Сестре ми се завадиле,

И Род ми се разродио.

Ја никога више немам

У Племену разореном!

Још орлови и гаврани;

Још ждралови, сове, вуци;

Још соколи, гује љуте, –

На Језику од Предака

Нешто мудро да прозборе.

Оно што од Рода оста,

Као да ни живо није!

ПЕСНИКОВ КОМЕНТАР

У једном тренутку свих тренутака, у једном трену вечности, осетих и доживех свеколику патњу Рода својега.

Све муке, сва страдања, све невоље, сва лутања, све сеобе и све деобе Рода својега,

гле! видех и сагледах у једном једином трену.

Ова песма јесте управо тај тренутак – тренутак буђења и освешћивања!

(Моја праискона туга над судбином Рода, преточена у ову песму-тужбалицу, призвала је, из дубина звезданих јата, и сетно вилинско појање Татјане Карајанов.)